Vina Gaja u Beogradu

Na vest da će do kraja oktobra u Beogradu biti dostupna nadaleko poznata Gaja vina, krenuli smo kod ekskluzivnog uvoznika da otkrijemo delić priče o vinaru koji je razbio tradicionalistčke iluzije najvinskije regije Italije, a u svom pohodu na svetski vinski tron pregazio većinu pravila igre i protivnika uključujući i sopstvenog oca.

Angelo Gaja je za vinarstvo Italije, posebno Pijemontea i Toskane, napravio najviše od svih  vinara Italije u poslednjih pola veka. Njegova su deca već peta generacija vinara, poreklom su iz Španije, a samo ih je splet okolnosti, ratova i nedaća srećno doveo u 17. veku u najvinskiji region Italije - Pijemont. Vinariju je 1859. godine osnovao Giovanni Gaja, a prvo vino koje su proizvodili bio je stoprocentni nebiolo, kojeg su vinari tu uzgajali vekovima, i koje su služili uz hranu u svojoj taverni u Barbaresku. Predanje dalje veli da je za prosperitet familije najzaslužnija bila Angelova prababa, koja je insistirala na beskompromisnosti proizvodnje, kvalitetu grožđa i potom kvalitetu dobijenog vina. I oni su zaista uspeli da od tog nebiola naprave nadaleko čuveni Barbaresco koji je do danas ostao zaštitni znak i njihove vinarije i čitave regije.

„Angelo danas ima 61 godinu ali i energiju duplo mlađeg čoveka”, priča Mića Uzelac, vlasnik Srpske kuće vina, koja će ekskluzivno za Srbiju uvoziti vina Gaja. „U njegovoj blizini ljudi ne samo da osete tu energiju već je i prime na sebe, pa odlaze sa utiskom, ne samo da su bili sa nekim ko je veliki i važan, i to ne samo u svetu vina, već poneseu i deo energije koju su dobili gratis!”

Šta je to ovaj vinar uradio da bi danas važio za jednog od nekoliko najvećih?

Pre svega je pomerio poimanje tradicionalnih sorti i kupaža. I to bukvalno rušeći tabue. Počeo je sa kombinovanjem međunarodnih sorti, šardone, kaberne i merlo, koje je prvo doneo u Pijemont, a potom i u Toskanu, a što je bilo ravno revoluciji. Nakon toga je promenio i način i dužinu fermentacije i odležavanja vina, uneo neke eksperimentalne stvari koje su za tadašnju Italiju apsolutno bile novost, a što je naučio tokom boravka u Francuskoj. Tu treba tražiti osnove uspeha, jer je u Francuskoj završio studije vinarstva, ali i ekonomiju, čime je spojio dve ključne oblasti za uspeh u poslu kojim je krenuo da se bavi.

Šest veličanstvenih!

Tri vina, od ukupno šest koliko će se prodavati u Srbiji, stižu sa 80 hektara vinograda iz okoline Bolgerija, na jugozapadu Toskane, koje je Gaja kupio 1996. godine.

Vino sa etiketom Ca'Marcanda Promis, 2009 kupaža je merloa, širaza i sanđovezea. Čudan spoj koji i danas u Toskani zvuči suludo, ali ako znate suštinu sve tri sorte, čak i ne probavši vino, shvatićete da može biti fantastično interesantno i to ne samo za probu već i uživanje. Ovo vino ima punoću, snagu, eleganciju, potencijal sazrevanja u boci nekih 5-8 godina. Možete ga piti odmah ili započeti svoju malu kolekciju baš sa njim.

Ca'Marcanda Magari, 2008 smatra se jednim od najboljih „suepr toskanaca” na tržištu, a vino je nastalo iz želje da se u Toskani napravi francuska kupaža merloa, kaberne sovinjona i kabrene frana, tipična Bordo selekcija, francuski zaštitni znak koji je Gaja prepisao. Ideja je, naravno, stara, ali je kvalitet koji je Gaja dobio - nov!

Konačno, treće vino nosi upravo naziv imanja na kojem je nastalo Camarcanda, 2007, kupaža je merloa i kaberne sovinjona i apsolutno predstavlja nešto što ne može da vas ostavi ravnodušnim.

Što se tiče tri vina iz Pijemonta koja će uskoro biti dostupna kod nas, najpoznatiji i najcenjeniji (ali i najskuplji) je Barbaresco, 2008, stoprocentni nebiolo nazvan po mestu gde nastaje. Grožđe za ovo vino bere se iz 14 različitih vinograda u Pijemontu,ima beskrajnu finoću i potencijal da odleži više od 30 godina! Uostalom, o kakvom vinu je reč govori i podatak da je svojevremeno magazin Wine Spectator proglasio Gaja Barbaresco, 1984 najboljim vinom ikada napravljenim u Italiji! 

Barolo Dagromis, 2006, nazvan po porodici koja je bila vlasnik vinograda pre nego što ga je Gaja kupio, takođe je 100% nebiolo i ima oznaku DOCG.

Sito Moresco, 2009 poznata je i cenjena kupaža nebiola, merloa i kaberne sovinjona, upravo ono što je bilo nezamislivo pre četrdeset godina kad je o italijanskim vinima reč. Baš je na primeru ovog vina Angelo sam skinuo slovo „G” sa apelacije da bi vino prošlo stroge državne okvire koje samo čistom Barolu dozvoljavaju oznaku DOCG. Angelova ideja je bila ne da slepo prati apelaciju, već da svoju viziju pretoči u vino. Veliki vinari će vam reči da svako vino tačno imaju „u glavi” i pre nego što krenu u njegovu proizvodnju. A za tako nešto morate apsolutno poznavati svoju lozu, čokote i teroar.Inače, cene ovih vina u Srbiji će biti identične onima u inostranstvu, što se uklapa u filozofiju Srpske kuće vina da se ne mora putovati u Rim, Beč ili Barselonu da bi se probala tamošnja vrhunska vina.

Plasiranjem Baroloa i Barbaresca, a zatim i Montalcina iz Toskane u Ameriku i ostatak sveta učinio je najveću uslugu vinskoj ekonomiji Italije. Angelo Gaja  je i doslovno tvorac vina i termina Super Tuscan! A po tom tradicionalističkom pitanju je imao sukob čak i sa sopstvenim ocem, jer je želeo da pobedi čitav svet i to baš jednom internacionalnom sortom. S tim na umu je u sred Toskane posadio kaberne sovinjon, što je bio direktan prst u oko shvatanju čitave vinske italijanske nacije. Tom sadnjom je želeo da pokaže da su ti regioni, toliko prepoznatljivi po teroaru i klimi, mikro-lokacijama i autohtonim sortama, u suštini idealni čak i za najpoznatija internacionalna grožđa i da mogu da daju ozbiljna vina. Iako je u pokušaju uspeo da zadivi svet kaberneom koji je dobio, nije se na tome zaustavio.

Odmah je krenuo dalje i počeo da kombinuje francuske kupaže kaberne sovinjon, merlo i kaberne fran na italijanskoj zemlji. Tu je ponovo naišao na velike prepreke, jer je saditi merlo, kaberne i širaz u Toskani ili Pijemontu do tada bila tabu tema. Pogotovo je problema bilo u Pijemontu sa zagovornicima pravljenja Barola, vina nastalog od nebiola. Da bi to vino uopšte moglo da se pije, mora godinama da odleži u bačvama od 5.000 litara kako bi se prejaki tanini barem malo ukrotili. Modernisti to ubrzavaju u francuskom bariku, ali kupovati francuske buriće u srcu italijanskih vinogorja bio je greh, pa je dolazilo do toga da se zabranjuje takva vrsta proizvodnje ili makar deklarisanje takvog vina kao - Barolo. Nastali su problemi sa apelacijom koje je Angelo sam rešio presekavši - umesto DOCG (kontrolisano i garantovano poreklo), sopstvena vina je „prekrstio” u DOC (kontrolisano poreklo). Izdržao je sve napade i od dana kad je preuzeo vinariju, posede je dosta proširio, ali strogo tražeći posebne mikro-lokacije koje daju ono što on smatra da treba da dobije od jednog nebiola, sanđovezea, kabernea, merloa...

Bez sajmova i festivala
„Pitao sam ih da li učestvuju na sajmovima vina, ali odgovor je bio odrečan”, priča Mića Uzelac u čijim će se lokalima Srpska kuća vina 1 i 2 moći kupiti Gaja vino. „Angelo ne želi da se gura na štandovima, ali će rado doći u Beograd, kao što je već dolazio i pričati o svojoj viziji vitikulture i vinima koja nisu za najšire narodne mase. I pritom napraviti i večeru…”

Rezultat svega je veliki broj etiketa koje pravi, što naravno predstavlja ogroman izazov i napor da se svaka pojedinačna parcela, vinograd obere u pravom momentu, vino preradi, neguje i plasira u trenutku kad je spremno. To je neverovatan napor i za pedantnije vinare od njega, ali i daleko veće firme. Upustiti se u „nenormalan” projekat u kome svaka mikro-lokacija daje posebnu etiketu i držati kvalitet svake od etikete, gotovo se graniči sa fantastikom. Pritom, reč je o zaista malom broju flaša koje se proizvedu svake godine. Međutim, Angelo manijakalno insistira na autentičnosti teroara, specifičnosti vina, makar se radilo o dve padine istog brda ali koje daju dva suštinski različita proizvoda. I ne čudi da je posle svih borbi i odricanja uspeo od tih vina ali i sebe da napravi zvezdu vinarstva.

„Stari lisac” je uprkos borbi s vetrenjačama, spajajući internacionalne i domaće sorte našao modus i uspeo da napravi svetsku vinsku atrakciju, ali i postigne da ga mnogi slede. Angelo Gaja danas, i pored svetske krize, nema problem sa plasmanom vina. Upravo suprotno, proizvodnja ni izbliza ne pokriva potražnju i do njegovih se vina teško dolazi, a pojedine etikete se među sobom veoma razlikuju po ceni, od onih umerenih do astronomskih. Pritom, on ne želi da uveća proizvodnju, ne dokupljuje vinograde, već samo ukoliko nađe njemu interesantnu mikro-lokaciju kupuje je ne pitajući za cenu.

„Objasniti danas vina koja proizvodi Angelo Gaja je kao da nekome objašnjavate šta znači voziti „ferari”. Svaki deo na „ferariju” je nešto izuzetno, baš kao što je to slučaj i sa vinima Gaja”, kaže Uzelac.