Francuska vinarija u Negotinu

Siril Bonžiro (Cyrille Bongiraud) i njegova supruga Estel (Estelle) doselili su se u Srbiju pre tri godine, u leto 2008, u selo Rogljevo s namerom da tu pokrenu proizvodnju vina. Nisu znali ni reč srpskog, ali su Siril, kao vinarski konsultant i stručnjak za zemljište, i Estel, ćerka poznatog vinara iz Burgundije, umeli da prepoznaju bogatstvo jedinstvenog negotinskog teroira i klimatskih faktora. A onda je na površinu isplivala davno zaboravljena zlatna istorija Negotinske krajine i gotovo zaboravljenih pivnica.

- Vlasnici smo male vinarije u mestu Rogljevo, kraj Negotina, koju smo nazvali jednostavno „Francuska vinarija”. Imamo vinograd od oko osam hektara i proizvodimo 25.000 boca vina - objašnjava Siril.

Estelini preci su čuveni vinski trgovci vinom na veliko iz Burgonje. Bogata istorija, tradicija i apsolutna posvećenost, sve to se oseća kada ovaj par govori o vinima koja iz Rogljeva već putuju put Francuske, Belgije, Luksemburga i Kanade. A u Japan samo što nisu!

- Na našim bocama ne piše „organsko vino”, ali ona to u suštini jesu. Pošto ne proizvodimo dovoljno u našem vinogradu otkupljujemo od seljaka, ali samo najbolje grožđe iz okoline, ono koje je garantovano uzgojeno bez štetnih sastojaka. Vino koje proizvodimo fermentiše bez dodatnog kvasca, izuzev onog prirodnog na pokožici. Ne dodajemo aditive, pretačemo što manje, ne filtriramo ako nije neophodno, trudimo se da sumpor bude ekstremno ograničen.

Zbog čega je ovaj neobični (ili naprotiv sasvim običan) par došao u Srbiju? Zar u Burgundiji nema dobre zemlje za vinogradare i vinare?

- To je za nas bio veliki izazov - nastavlja Siril, koji pojavom i okruglim cvikerima podseća na nekakvog vinskog Gandija! - Moj posao je bio da konsultujem francuske investitore za podizanje novih vinograda širom sveta, pa sam tako počeo da radim za čoveka zainteresovanog za područje Istočne Evrope. Prošli smo Bugarsku, Rumuniju i jednog dana stigli u Srbiju. Sa suprugom sam odlučio da zađemo duboko u unutrašnjost, potražimo dobro mesto i našli smo Rogljevo. Jedno od najlepših mesta za proizvodnju vina u Evropi!

Osim što je lepo, Rogljevo i Negotinska krajina imaju, može se reći, isključivo vinsku, ali tipično srpsku istoriju - s neverovatnim usponima i padovima. Grožđe se ovde gaji još iz doba Rimskog carstva, a od sredine XIX i početkom XX veka izuzetno jaka vina (i sa 16 % alkohola) osvajala su na svetskim vinskim izložbama u Bordou i Londonu medalje kao od šale. Zahvaljujući sjajnim svojstvima, količini alkohola, šećera i tanina bili su idealni za dugotrajan transport, pa time i izvoz na Zapad, pogotovo posle epidemije filoksere. A, mogla su lepo da se koriste i za blendiranje, jer su se odlično podnosila sa drugim vinima. Čak postoji podatak da je zbog izuzetno tamno crvene boje negotinsko vino u Srbiji nazivano crvenim, dok su ostala bila „crna”. Odraz tog perioda su veoma velike, raskošne kuće koje i danas postoje u Rogljevu ali teško nagrižene zubom vremena i još više nemarom koji je srpski vinski region No.1 pretvorio u pusti vinograd velike industrijske proizvodnje.

U nekim od tih velikih kuća, danas Siril prenosi svoje znanje i ljubav u burad, cisterne i boce. U podrumu nalik na one drevne, rimske. Voli tišinu ranog jutra, kada se gotovo stopi sa suštinom uzavrele tečnosti tokom fermentacije.

Većina ljudi u Francuskoj misli da se u Burgundiji prave sjajna vina, ali 90 odsto tamošnjih vina je merde (sranje), dok je ostatak - vrhunski!- Zašto imamo toliko uspeha u izvozu? Zato što je vino koje proizvodimo veoma  harmonično, sa lepim kiselinama i dosta je mineralno. Kad ga pijete osećate tu zrelost, nema gorčine i osvežavajuće je. Taj odnos ukusa je dosta redak i cenjen i zato nemamo problema oko prodaje u Francuskoj. A rezultat je specifičnosti zemljišta i klime koja je izuzetno topla, ali sa veoma hladnim noćima. Znam da Francuzi inače nisu zainteresovani za srpska vina, pa ni da prodaju svoja u ovom području. Problem sa njima je što ne moraju da ulože prviše energije u taj posao oko prodaje vina. Dovoljno su poznati i tradicija sama prodaje proizvod. Ali, danas to postaje sve teže i sve je više Francuza koji vide istočno tržište kao zanimljiv eksportni region. Pogotovo što se i ljudi na istoku Evrope polako prisećaju kako u stvari imaju daleke vinske korene i da im je ta vrsta proizvodnje u krvi. Nažalost, tokom jednog perioda industrijske proizvodnje ljudi su ovde potpuno zaboravili šta je kvalitet u vinu i sad je neophodno da se podsete kako je to bilo kad je vino pravljeno sa identitetom, na stari tradicionalni način. Za pravljenje vina je najvažniji upravo taj kontakt čoveka, njegove personalnosti sa proizvodom. Mi mali proizvođači volimo kontakt sa zemljom, grožđem, vinom i to je taj „personalitet” vina čemu težimo, a koji nedostaje velikoj industrijskoj proizvodnji.

Na pitanje da li uopšte postoji mogućnost da pored Kine, koja se sad pojavljuje kao globalni kupac, i mi u Srbiji dođemo do „kru” vina, Siril ima jednostavan odgovor:

U „Francuskoj vinariji” trenutno proizvode 25.000 boca i tvrde da je to maksimum koji trenutno mogu da isprate, mada imaju grožđa i mogućnosti za duplo više. Pratiće tržište i ukoliko se ukaže potreba podići proizvodnju do 50.000, ali kategorični su da se preko toga ne ide jer žele da zadrže „kontakt” sa svojim vinima.

Ali ako oni ne budu proširivali proizvodnju, ima možda nekoga ko će krenuti njihovim stopama. Već se javio jedan vinar iz Francuske zainteresovan i spreman da investira.

Konačno, Siril otkriva da je probao srpska vina i da mu se sviđaju mnoga:

- Ali, samo ona koja su zadržala humanu stranu karaktera, kontakt sa ljudskom dimenzijom. Nadam se da sam bio jasan.