Kremen Kamen kao vinska odrednica Krajine

Nekad i sad. Nekada je jedna od najstarijih srpskih vinskih kuća Krajina vino (1890) iz Negotina bila vinski svetionik uz bugarsku granicu tog specifičnog teroara koji je još u doba starog Rima davao vanserijska vina. A onda je početkom pedestih godina prošlog veka vinarstvo ovde svedeno na masovnu proizvodnju, čime je izgubljen jedan od etalona srpske vinske tradicije poput „negotinskog crnog“ koji je poreklom vezan upravo za ova područja. I tako sve do ponovnog buđenja na plećima samostalnih proizvođača krajem prošlog i početkom ovog stoleća, da bi danas, nekoliko njih grabilo punim plućima napred. A predvodnik tog vinskog preporoda je Nikola Mladenović Matalj, čiji je kaberne čak po dva puta bio proglašavan najboljim vinom Srbije i Balkana, a jednom i šampion čitavog Balkana. Mataljev Kremen, ali još više njegova posebna etiketa Kremen Kamen, bukvalno su vratili fokus poznavaoca vina na inače izuzetan teroar.

U međuvremenu, Matalj približava kraju radove na novoj vinariji, što će sigurno otvoriti put ka novim uspesima ove mlade vinarije. I pre ulaska u prostranu građevinu zanimljive fasade sa čistim belim površinama koje se suprotstavljaju šarenoj ukrasnoj cigli gde možda nedostaje tek neki završni glanc, novosti i promene su više nego primetne. Čitav prednji deo dvorišta odakle se pruža famozan pogled na Negotin i okolinu pretvoren je u veoma dugu kaskadu mladog šardonea. Sveže posađene loze ima i u vinogradu iza vinarije gde obitavaju ponovo rođene sorte bagrina i začinak, ali tu je i potpuno mlada kadarka. Otkud ova sorta u Krajini?

- Kadarka, četereška ili gmza kako je znaju u Bugarskoj je, kao što sam ranije najavljivao, posađena kako bi mogli da radimo onu priču koju sam pronašao u knjigama. O tome kako se negotinsko crno vino nekada pravilo kao kupaža sorti prokupac, začinak i kadarka. Imam svega 30 ari, pošto je reč o eksperimentu, no sve je još daleko od konačne slike s obzirom na to da treba sačekati barem godinu ili dve da je kupažiramo sa prokupcem koji je sada u trećoj godini. Kadarka je inače slatka, sa puno šećera, kiseline nisu visoke, ali ih ima.

Pre obilaska vinarije napominjemo da smo posetili obližnji manastir Bukovo, njihov vinograd, gde se jedna nova parcela bukvalno naslanja na Mataljeve vinograde i tu, između veoma zrelih grozdova slatkog prokupca, čuli kako imaju izuzetno dobru saradnju sa Nikolom, kao i da će uskoro saditi nove površine starim sortama kao što je bagrina, a da će sadni materijal dobiti od Matalja.

- Žele bagrinu ali je problem što nemam dovoljan broj biljaka da pravimo kalemove, pri čemu je dosta njih zaraženo nekim virusom. To je normalno pošto loza dolazi iz vinograda koji su jako stari i gde kalemovi nisu selektovani. Šta sam našao, ja sam pokupio i doneo, tako da je možda 30 procenata zaraženo. Samo sam pune dve godine izgubio da otkrijem koje loze nisu zaražene i mogu da daju bolji kvalitet, ali sve zajedno jedva da može da se napravi po 2.000 kalemova od začinka i bagrine. Nešto od toga mogu da dam ali i ja želim ovde da posadim još začinka pošto ga imam najmanje. Ponavljam, sa kadarkom još nemam nikakvo iskustvo ali začinak je zbilja odličan.

Pravi volumen vinarije Matalj stiče se tek nakon ulaska u izuzetno visoke i pravilne prostorije. Iako veliki inox tankovi mogu bez muke da iznesu godišnju proizvodnju od gotovo 130.000 litara vina, stiče se utisak da neiskorišćenog prostora ima još dosta. Slično je i u barik podrumu u kome je 180 klasičnih barik buradi i tri veća od po 500 litara. Što se podruma tiče, Matalj tvrdi da fali još malo opreme za pun kapacitet ali je i tu posao pri kraju. Praktično, sad sledi onaj drugi deo zvan marketing i prodaja, a to je posao bez kraja, kaže.

- Brazilci traže Kremen, u igri su i Norvežani. Imamo planove sa ta dva tržišta, ali i dodatno pravimo kontakte. Ako me pitate šta mi je bio utisak godine, to je trofej za crveno vino u Bugarskoj na BIWC za Kremen Kamen 2016. Što se razvoja tiče, veliki je posao i ogroman rad pred nama, kako u smislu vinarije, tako i brenda. Jer bez razvitka Negotinske Krajine kao potpornog stuba, nečega što kroz marketing može da iznese na površinu sve ono što je dobro, nema ništa. Negotin je uz Župu i Aleksandrovac jedan od tih gradova gde su vinogradi maltene zalazili u centar. To su odvajkada vinski gradovi gde je istorija veoma jaka i eto činjenice koju sad ljudima moramo nekako da objasnimo. A onda promovišemo tu činjenicu na sve moguće načine.

Matalj za svoja vina poseduje geografsko poreklo. Napominjem kako Plantaže na zadnjoj etiketi vranca imaju jasno oslikanu poziciju Crne Gore i Podgorice kako bi kupci svuda u svetu dobili predstavu o lokaciji na geografskoj karti. Da li bi tako nešto na bocama vina Matalj kad krenu u svet moglo pomoći prepoznavanju Negotinske Krajine i uopšte kako je došlo do toga da se ovako dobar vinski kraj zagubi i zamalo nestane na vinskoj sceni?

- Moramo shvatiti da je početna vinska pozicija Negotinske Krajine 2005. godine bila nezavidna. Od pedesetih godina naovamo važila je druga filozofija vinarenja koja je davala uspešne rezultate za to vreme i postavljene ciljeve masovne produkcije. Potom je nastao neki vakuum iz činjenice da su prestarili neki ljudi koji su pili vino, dok neki mladi još nisu ni počeli da piju. Kada smo sredinom devedesetih tek krenuli da se raspitujemo za začinak i bagrinu, starija generacija se nečega i sećala, ali je očito da je postojao potpuni diskontinuitet sa vinskom Krajinom od nekada. Ovo danas posmatram kao zajednički uspeh nas vinara, malo smo vratili tu Krajinu, približili je nekoj mladoj ekipi koja provodi vreme po restoranima, malo somelijerima. I smatram da je to za nas ogroman uspeh. A priča o geografskom prikazu postojbine vina na etiketi je dobra. Priznajem, nisam razmišljao na tu temu, ali Plantaže su masovna produkcija i sasvim je u redu kad neko u Nemačkoj u hipermarketu uzme bocu da vidi odakle stiže. Pri tome mislim da se pravo prepoznavanje Negotinske Krajine kao brenda neće desiti na taj način.

Prolazimo kroz visoke hodnike, prostrana degustaciona sala gleda na pročelje vinarije. Veliki stakleni zidovi upijaju sunce, a jako dug degustacioni sto jednostavnih ravnih linija i opkoljen stolicama jedini je predmet u belini koja okružuje. Na njemu voćan, elegantan, kompleksan Chardonnay Terasa 2018 ponosno nosi oznaku Negotinska Krajina K.P.K, tu divnu smenu vrelih dana i hladnih noći protkanih uticajem i vetrovima sa Dunava. Internacionalne sorte, sovinjon, šardone, sad opet bagrina. Zbog čega ne bi i morava ušla u portfolio Matalj?

- Ne, nisam u tom fazonu. Ne možemo svi da radimo sve. Možda bih nekada i posadio moravu ali bih radije razvijao bagrinu maksimalno ili neku staru smederevku, jer su to bile svete stare srpske sorte. Nažalost nje više nema, a Negotin je generalno tanak sa belim sortama. Iskreno, mislim da najveći potencijal ima šardone kao kompleksno vino, vino koje nije banalno, koje ima strukturu. Ta struktura je najvažnija stvar, odnos kiselina, tanina, suve materije koje se osećaju. Kad uzmeš šardone sa Fruške Gore i onaj iz Šumadije, svaki je drugačiji od ovog negotinskog, pri čemu ne mislim o njima ništa loše. Manastir zna da radi šardone, Vladimir Frunzarelović (Vimmid) takođe, nas troje guramo priču oko te sorte. Krajina vino je nekada u bukovskom brdu koje je sad iskrčeno imala gomilu šardonea i to mi je sve vreme bilo u glavi kad sam ga sadio. Zbilja sam hteo da vidim šta može biti iako ne postoji znanje preneseno iz generacija, niko nema ovde nekog dedu iz Burgundije koji bi mu rekao: „E, moj sine...“

Vizuelno najzanimljiviji deo vinarije svakako je spoj drveta, stakla, sjajnog nerđajučeg čelika, stepenište kojim se penje i izlazi na dugačku terasu odakle je pogled na Negotin još impresivniji. Sa terase nudi se panorama Krajine iz koje navire slavna vinska prošlost, kupa se u bojama poslednjih berbi i nadolazeće jeseni. Prizor oduzima dah i izaziva pomalo sete pri pomisli na nekadašnjih 10.000 hektara vinograda u ovom kraju, kako smo čuli da pričaju neki koji se očito predimenzionirano sećaju.

- Ko vam je rekao za tu cifru? Mislim da je preterano, da postoji eventualno oko 4.500 hektara površina koje imaju smisla za vinarenje, od čega je u „zlatno doba“ bilo maksimalno 3.500 pod lozom, što uopšte nije malo. To bi danas bilo kao, gde god da baciš pogled ti vidiš vinograd. Verujem da trenutno postoji nekih 400 - 450 hektara, što takođe nije malo.

Ali se zato Nikola malo naroguši kad kažemo da je prema mišljenju nekih pravi „traktor“ napretka i preporoda Krajine u vinskom smislu, pa nas zanima kakvo je stanje u Udruženju vinara Negotinske Krajine i da li neke od vinarija mogu da koriste novčana sredstva namenjena vinarima iz takozvanih IPARD fondova?

- Udruženje postoji, funkcioniše, a uslovi su isti za sve. Pojavili smo se na Novembar vino festu, a imamo planove i za Beogradski salon vina. Znači radimo, a u skladu sa zakonom svako je u mogućnosti da koristi IPARD fondove.

Dok sedamo u Renault Megane s kojim smo krenuli na ovo putovanju, gledamo Nikolu Mladenovića koji već nešto tamo petlja sa majstorima na uređenju okućnice. I još nam u ušima odzvanja odgovor na krucijalno pitanje: „Koliko su nagrade za Kremen i Kremen Kamen imale uticaja na opštu priču o vinskoj Krajini danas?“

- Kremen Kamen je postao trajna kategorija, vino koje je ispisalo novu istoriju vina u Srbiji i napravilo pometnju. Fidbek sa tržišta govori da je napravljen veliki posao, a na tom Kremen Kamenu ipak uvek piše neki Negotin i neka Srbija. Pritom mislim da je Negotin uz to vino prepoznat kao vrhunski kraj za crvena vina, teroar koji može da se meri sa najvećim vinskim regionima, koji ima svoje osobenosti iznikle iz specifične karakteristike klime i zemljišta koja ovde postoje. Uostalom, kada ovde dođu strani gosti, posete vinariju, obiđu vinograd, obavezno traže taj kaberne.

Pa, zar nije to velika stvar?

 Foto: Slobodan Vidović