Na degustaciji s Drakulom

Kakogod, informacija o gotovo 7000 ha pod italijanskim rizlingom u Rumuniji, meni je kao suvlasnici 2 ha istog bila itekako zanimljiva.  A na tome bi i ostalo da se početkom februara nije izrodio Brankov i moj ’službeni put’ u Kladovo, vezan za naše nevinarske profesije. Pa do Turn Severina samo treba preći đerdapsku branu! Rumunija je odavno u EU, tamo ćemo sigurno pronaći specijalizovane prodavnice vina, odabrati nekoliko boca najboljih rumunskih rizlinga i eto šanse da ispitamo šta radi civilizovana Evropa...

Ništa od toga. Pronašli smo jedan Lidl, noname samoposlugu u omanjem šoping centru u raspadanju i konačno megamarket na ulazu u grad u kome je jedinom ponuda bila zaista impresivna. Sa druge strane, cene su bile izuzetno primamljive – najskuplje rumunsko vino koje smo videli koštalo je oko 16€, uglavnom se kreću od 3 do 5€. Još nešto, uvoznih vina gotovo da nema na rafovima.

Da skratim, završili smo sa trinaest boca, od toga jedan duplikat, greškom. Od toga polovina rizilinzi a polovina bezveze. Otvaraćemo svake večeri po jednu flašu i beležiti utiske, možda još neko zaluta u Rumuniju, pa da pomognemo u izboru koliko možemo:

Tamaioasa Romaneasca, vinarije Cotnari sa severoistoka Rumunije, je muskatel sa 11.5 % alkohola i kontrolisanim geografskim poreklom. Kazna za nepažljivo čitanje etiketa – to što u reči tamaioasa nismo namirisali ništa muskatno razumljivo je, ali da u jasno obeleženom dulce ne prepoznamo slatko vino odista je neoprostivo. Jedino što o njemu mogu da kažem je da je za moj ukus izrazito muskatno i otužno slatko. Degustacija je obavljena po sistemu otvorio-zatvorio (flašu) i uz raspravu ko ju je uopšte stavio u korpu. Ja nisam! Ništa sa ovakvom etiketom nikada ne bih skinula sa rafa bez ozbiljne prethodne preporuke. Ako u narednih par dana navrati neko ko pije desertna vina i donese bilo kakav konkretan sud, uneću dopune u ovaj tekst.

I narednu bocu odabrali smo sledeće večeri nasumično, uz jedini uslov da bude neka od tri crvenog koje smo doneli.

Zestrea, pino noar sa nešto merloa, vinarije Murfatlar. Dođavola, opet je neko bio brzoplet, vino je demidulce, poluslatko. Nismo ga popili samo iz tog razloga, inače je to sasvim pristojno vino. I to izvozno. Vidim i da smo ga preplatili, na zapadu se prodaje za manje od 3 € dok u Rumuniji košta gotovo 6€ . Ovo već podseća na sudbinu naših vina koja uspeju da se domognu belog sveta. Voćnih aroma, somotasto, sa čistom završnicom...  Priznajem, meni je od samog vina mnogo zanimljivija priča bila vinarija Murfatlar. Nekadašnji socijalistički gigant sa 3000 ha vinograda u Dobrudji, koju delta Dunava deli između Rumuna i Bugara, privatizovan je već u prvim godinama tranzicije. Otišao u stečaj 2012. Sada ponovo radi, ne znam kako, toliko rumunskog ne zna čak ni Google translate. Ali zvuči poznato, bolno poznato.

I konačno izvukosmo rizling.

Eclipse, italijanski rizling vinarije Crama Basilescu. Za početak suv. Vino kojem u prvi mah nismo mogli da nađemo zamerku. Miriše na rizling, mada bih se kladila da u njemu ima i nešto sovinjon blana, lepih kiselina, klizi niz grlo. Ipak... Rasprava je trajala do dna boce. Malo je zatupast? Nije. Da nije neznatno oksidisao? Ne. Bezličan? Nipošto, rizling iz udžbenika. Složili smo se konačno – nema šarma, da prosti somelijerski srpski. Zato je priča o vinariji maltene romantična tragikomedija. Po vlasnike, pre svega. Krajem XIX veka sin dekana bukureštanskog pravnog fakulteta, i sam profesor, zaljubljuje se i ženi – Francuskinjom iz stare vinarske familije. Naredne decenije njihovog bračnog života posvećene su proizvodnji šampanjca,  u oblasti Urlati, severno od Bukurešta. Nakon rata, 1949, država nacionalizuje vinograde i vinariju, a naslednike raseljava. Deo imovine, 100 ha, se vraća naslednicima 2003, i nakon pet godina vinarija  Crama Basilescu ponovo počinje da živi. Kako, slobodno isprobajte, nećete se razočarati.

Izbor sledećeg vina ponovo je bio donekle iznuđen. Jednostavno, nakratko smo svratili u seosku kafanu i popili pola litre nekog budibogsnama karlovačkog portugizera, pa je po povratku kući ostala mogućnost izbora između dva preostala crvena. Odlučili smo se za jeftinije, manje od 3€, jer nam je onaj portugizer već upropastio veče.

Cabernet sauvignon, vinarije Tohani iz veoma značajnog vinogradarskog regiona Dealu Mare, podno Južnih Karpata. Popili smo ga – za sve pare. Sortne karakteristike na svom mestu, ali je vino tanko, ispodprosečno. Primećujem i da je zamućeno. Inače, vinarija Tohani sa proizvodnjom od pet miliona boca godišnje, takođe spada u izvoznike, doduše sa probranijim proizvodima.

Italijanski rizling, vinarije Recas, koja obrađuje 1100 ha u okolini Temišvara, takođe je popijen. I to tri puta. Iz Turn Severina smo krenuli kući Dunavskom magistralom, ali rumunskom stranom. Ručaćemo ribu, negde usput, uz vodu.

Dobra zamisao, ali gotovo nemoguća misija. U Oršavi smo uspeli da nađemo pristojan espreso po evropskim cenama i evropskim pravilima. Popila sam ga pušeći na terasi iznad zaleđenog Dunava, ogrnuta ’gostinjskim’ ćebencetom, dok mi je Branko, iznutra, pokazivao da sam potpuno odlepila, šta radim napolju na -15C?! Isto što i svi diskriminisani pušači u EU. S tim što sam na kraju bacila pikavac na led ispod terase. Među hiljade drugih opušaka, odužila se ova zima. Što mi je donelo malo olakšanje, preostalo je nešto što nas spaja s Rumunima, sklonost ka komunalnoj higijeni.

Tek, ideja o ručku na Dunavu topila se u uzvodnom pravcu. Turistička ponuda važi očigledno samo u letnjim mesecima. Konačno smo pronašli jednu piceriju koja radi, u njoj, gle čuda, i željenog šarana. I dva vina, crveno i belo. Još veće čudo, belo je bilo italijanski rizling, linija Schwaben Wine, vinarija Recas, rekoh.

–Jao, mi smo ovo izgleda kupili! – primećujem dok kelnerica otvara bocu.

–Nema veze – tolerantan je Branko. Popio je samo čašu, vozi. Ja se nisam do kraja izborila sa ostatkom.

Da bi se, prilikom istovara, ispostavilo da smo kupili čak dve iste boce. Moraćemo da poradimo na koordinaciji u našoj maloj dvočlanoj firmi. Svejedno, popilo se. To je sasvim pristojan rizling, od 3 €, što je još pristojnije. Korektna konfekcija, da budem precizna.

(Nastaviće se, ukoliko nas službeni put u dogledno vreme ne odvede u Provansu, recimo)