Božić kod tetke (ili uparujmo patriotski)

Tetka je još držeća, preseljenje božićnog ručka u vaš dom pričekaće još koju godinu, ali možda ipak ne bi bilo zgoreg da počnete da vežbate za domaćina? I tetki na poklon umesto cveća i obavezne bombonjere ponesete nekoliko boca vina. Kakvog? Domaćeg, naravno, tradicija = patriotizam. Ali kojeg? Pa, tetkin božićni jelovnik se ne menja decenijama, samo sve pažljivo stavite na papir i krenite...

Odmah na početku problem: Na trpezu prvo pristiže goveđa supa. Nikada niste pili vino uz supu. Nisam ni ja, iskrena da budem, ali to nije razlog da ne pokušamo. Recentna belosvetska uparivačka literatura i ostali blogovi ne poznaju pojam tetkine goveđe supe s domaćim rezancima. Nešto najbliže bio bi consomme, a uz njega, navodno, najbolje idu suvi šeri ili madera!? Preskup eksperiment, rekla bih, vi kako hoćete. Možda kod kuće imate otvorenu bocu, pa probajte, pre Božića.

Tetka zatim iz kuhinje iznosi zajedno gibanicu, pihtije, rinflajš, ren, turšiju... „Ko šta voli, da ne šetam“, pravda se, a vi volite sve, pa onda da raščlanimo problem:

Gibanica: Neko sveže belo vino čije će kiseline poništiti kiseline sira – komplementarnost kod ljubitelja vina ponekad ima uvrnuta značenja. Pino blan? Moja preporuka je istoimeni iz vinarije Quet! Ukoliko tetka ne štedi na siru, pa u gibanicu umeša i stari ovčiji sir iz kačice, predložila bih nešto neutralnije i dopustila gibanici da nadvlada. Italijanski rizling? Bilo koji samo ne Kišov Grašac beli – miriše na kompot od jabuka do treće ulice. Što mu, generalno, uopšte nije mana, naprotiv, ali ne uz ovčiji sir. 

Pihtije: Opet ste zatečeni. Pihtije obično jedete u kafani, s drugarima, uz rakijicu, pošto ženi ne pada na pamet da luftira kuću šest dana zbog vašeg sitnog zadovoljstva. Ali vino? Ziheraški, svinja = crveno vino. Da li baš mora? Izgleda da ne. Uzgred, pihtije nismo baš mi izmislili. Ukrajinci ih zovu studinetz, Mađari kocsonya, Rumuni piftie de porc... Francuzi iz doline Loare svoje pihtije, u kojima ostavljaju svinjske papke ucelo, zalivaju chenninom, koji, iskreno, nisam probala niti ću skoro imati prilike. Zato je tu njegov rođeni brat, kažu genetičari, sovinjon blan. Isprobano sa Liparom vinarije Vrbica – pun pogodak! Ako ste u ovom trenutku rešili da pređete na crveno, isprobala sam za vas pihtije i sa Quetovim pino noarom rinfuz?! Može. Jeftino vino uz jeftine namirnice, i to je legitiman metod uparivanja, jedino što prvo morate da skoknete do Banoštora. 

Rinflajš: Moj savet je – preskočite ga. Nema veze sa vinom, već sa oblapornošću. A i ostaće vam više mesta za prasetinu. Ili smažite još jednu kocku pihtija.

Deca su se već unervozila, ovaj furiozni uvod u porodično kolektivno samoubistvo njima malo znači, pa tetka ustaje i slavodobitno iznosi glavno jelo. 

Prasetina: Topla ili hladna, pitanje je sad? Masnija ili čista krtina, drugo je pitanje. Konačno, na kom vinu ste završili sa pihtijama? Na prva dva pitanja možda već imate odgovor ako ste prethodnih dana komunicirali s tetkom, sve u stilu treba li joj neka pomoć oko praznika, pa raspitajte se, dođavola. Odnosno pobogu, Božić je. Zato na treće pitanje odgovor znate samo vi, te rešite to unapred, u prodavnici. 

Idemo na crveno? Preporučila bih ga uz toplu prasetinu. Imam dva predloga, Prokupac boje lila, vinarije Budimir, ili Kaberne fran vinarije Aleksandrović. Ili nešto treće, srednjeg tela, ali da lepo klizi... Pada mi na pamet i Carigrad vinarije Radenković, ako ste negde sakrili neku bocu.

Ako ostajete na belom, a ja bih ostala zbog podvarka... Kod moje se prababe, u Banatu, o ovakvim svetkovinama, koje su uvek bile krunisane prasetinom, pio isključivo krokan. Ništa čudno, Biserno ostrvo nam je bilo tu, preko Tise, na njemu zadruga, društveno preduzeće, šta li je bilo, trivijalno rešenje. Tradiciju je nastavio ujak  – nisam imala tetku – pa je vremenom sve teže nabavljao krokan, dok ga nije potpuno nestalo. Moguće da je puka nostalgija u pitanju, kad vidim prase pomislim na krokan. Još kad bih znala koji je od postojećih autentičan, pa da nastavim da vas ubeđujem. Dok se ta enološko-imovinsko-pravna zavrzlama ne razreši, opredeljujem se za suvi rajnski rizling. Vinarije Kovačević, na primer, kod rajnskog rizlinga je malo teže uparivati patriotski.

Konačno česnica, raduju se deca. Zapravo bogata suva pita s orasima u koju je skrivena srebrna parica. „Je li neko za čašicu Maraskina?“, pita tetka dok ustaje od stola, i ona je sklona uparivanju. Regalu i ne prilazi, poznato joj je odbijanje aklamacijom, kreće u kuhinju. Unapred se žestite jer tetka redovno okreće tanjir i nevešto namešta novčić omiljenom unučetu. Babaroga, pomislite, i od ljutne vam zaiskri u očima, a bogme i po nepcu. E, to, lepo ste se setili! Babaroga vinarije Bjelica.

Ali hajde da se malo prizemljimo, ovo je Srbija, teška su vremena, vi ste jedini posvećeni vinopija u familiji... A ovaj ili neki sličan izbor koštao bi kao tetkina penzija, uvredljivo je. Šta bi to moglo da se provuče kroz ceo jelovnik i da svi budu zadovoljni, uključujući i rođake kojima je zbog vašeg „snobizma“ ostalo više piva? Ja bih sve vreme pijuckala Sauvignon Blanc, Kraljeve vinarije sa Oplenca, iako sam nikakav monarhista. Priznajem, krajnje sam subjektivna, što i vama najtoplije preporučujem. Ponesite, jednostavno, svoje omiljeno domaće vino i... Srećan vam Božić!