Vinarija Matalj: Negotinsko vinogorsko trojstvo

Zanimljiv je geografski položaj i izgled terena na kojem uspeva grožđe od kojeg nastaje vino koje je privuklo pažnju sudija prošlog VTV-a. Sama Negotinska Krajina ima jedinstven položaj. Suština je u tome da je to završna ravan Homoljskih planina, koje teren štite od priliva vlažnih masa sa zapada zemlje, a istovremeno je otvorena prema Vlaškoj niziji, koja ovom prostoru daje pečat kontinetalne klime.

Vinarija Matalj se nalazi na nekih 25 km od granice s Bugarskom, a vinogradi u tri vinogorja, na tri lokacije, ukupno na oko 17 hektara.

- Vinogradi su potpuno odvojeni od proizvodnje vina – kaže Matalj. – Da bi dobili kvalitetno grožđe formirali smo tri lokacijski različita vinograda, a sve u saglasnosti sa činjenicom da različitim sortama grožđa odgovaraju različiti mikrouslovi. Cilj je bio i ostao dobijanje najbolje moguće sirovine za vina, tako da svaki od vinograda korespondira po jednom od vinogorja u Negotinskoj krajini: Rajačko, Mihajlovačko i Negotinsko vinogorje, čime smo stvorili dobru osnovu za dalji razvoj. 

Nikola je otac tri preslatke ćerke, a mnogi vinari tvrde da su im vina kao deca. Često su ljubomorni ili nezadovoljni ukoliko se neko o njihovoj „deci” ne izrazi s dužnim poštovanjem. Ima li sujete te vrste kod vinara i kako će on reagovati ako njegova vina ove godine na VTV 2014 ne opravdaju očekivanja, koja sigurno nisu mala posle prošlogodišnjeg trijumfa?

- Mislim da nisam nešto posebno sujetan, mada drugi to treba da procenjuju. A da li postoji vinarska sujeta? Pa, ja je primećujem u raznim segmentima i na raznim nivoima. Malo pozitivnog naboja među vinarima je dobro, ali ako to pređe granice, izgubi meru i uđe u poluotvoreno neprijateljstvo, onda... Iskreno, bila mi je velika čast to što se desilo prošle godine na Velikom testu Vino.rs i stvarno je bilo nešto što uopšte nisam očekivao. U principu, vina šaljem samo tamo gde smatram da treba da ih pošaljem i kroz ta takmičenja uspostavljam neku sopstvenu vrednost. 

Poput vinarije i vlasnika, Mataljevi su vinogradi mladi. U vinariji se proizvodi oko 50.000 litara vina i prostorno je iskorišćena do poslednjeg kvadrata. Sve se vrti u prostoriji od nekih 150 kvadrata, dve dodatne za odležavanje i degustacionu salu.

Na nedavnom svečanom otvaranju vinarije Toplički vinogradi među prisutnim zvanicama viđen je i Nikola. Pitamo ga šta oseća kad poredi svoju vinariju s grandioznim arhitektonskim zahvatima nekih novih srpskih vinara?

- Realno, ne osećam ništa u smislu poređenja. Tačnije, ne možemo se porediti. Taj objekat je fascinantan, prevazilazi sve što sam zamišljao da može u Srbiji da se nazove vinarija. Ali, veličina vinarije definitivno nije presudna kada je kvalitet proizvoda u pitanju. Centar priče o vinu se nalazi negde drugde. Mada sama impozantnost vinarije može da bude olakšavajuća okolnost. Lično, voleo bih da imam malo više prostora na raspolaganju i trenutno razmišljamo o novom objektu koji će imati tek nešto više od onoga što je sad u funkciji. Vino se ne pravi u kvadratima i to sasvim dobro zna i onaj ko ima 9.000 kavdratnih metara i ja sa dvesta! Ali i onaj ko ima pimnicu od pedesetak kvadrata i možda baš u toj teskobi napravi bolje vino od svih nas. 

U čemu je tajna vrhunskog vina, gde je „centar” te priče, da citiram vaš izraz?

- Tajna je u posvećenosti poslu koji radiš, tajna je u jednoj reči koja obuhvata sve živo, a to je – znanje! Ako je reč o vanserijskim vinima, bitno je da vinar živi s vinom i da prvo shvati da ne zna dovoljno, a potom i da je proces saznavanja i učenja neprekidan. Da prevedem na jezik vinogradara: suština je spoznati kakvo grožđe daje koji vinograd, posle čega sledi proces naslućivanja – šta uraditi sa dobijenim grožđem? To je recept za sva velika vina. Jer, nisu sve sorte iste, niti vinogradi, pa ni iste sorte iz raznih vinograda ne možete isto tretirati. Sve drugo što sledi je šminka, mada i ona može biti pozitivna: kakva je vinarija, boca, etiketa...

Ovako na prvi pogled, reklo bi se da Negotinskoj krajini ne bi bilo na odmet malo „šminkanja”. Jer tamošnje vinarije i vinari nekako su skrajnuti s velikih, glavnih tokova i pravaca, kako putnih, tako i finansijskih. Nešto pomoći stiže iz inostranstva, nešto pozastre i država, ali na svakom koraku vidi se i u mirisu dima iz bubnjara oseća aroma nemaštine. Osim skretanja pažnje, šta u Mataljevoj priči još nedostaje da bi se naslutio Happy End?

- Ne nedostaje mi mnogo toga. U narednom periodu želimo da proširimo podrumske kapcitete kako bih povećao proizvodnju i tržištu isporučio vino traženog kvaliteta u većoj količini. Čini mi se da smo dostigli zenit s aspekta i po pitanju upotrebe barika. Kremen i Kremen Kamen u potpunosti zahtevaju odležavanje u bariku, a pošto imamo povećanu potražnju, jednostavno nemamo gde da stavimo taj kaberne. U vinogradu proizvodnju baziramo na kaberneu, merlou, šardoneu, sovinjon blanu, crnoj tamjanici, to je ono što je posađeno. Ne planiramo značajno širenje, jedino smo ove godine posadili hektar mešano: začinak i bagrinu. Možda još jedan ili dva hektara tih domaćih sorti i tu bi bio kraj trenutnim ambicijama. Razvijamo se u pravcu individualizacije, izvlačenja negotinskog teroara iz internacionalnih sorti do maksimuma. Razlike među vinogradarskim rejonima Srbije su značajne i to je ono što naši potrošači sve jasnije uočavaju i čemu mi poklanjamo veliku pažnju pri kreiranju naših vina. Dodatno planiramo da vinima od domaćih sorti grožđa proširimo asortiman, ali u trenutku koji budemo smatrali za pravi. Jednostavno, ne želimo da ta vina diskreditujemo preranim puštanjem na tržište i time stvorimo  negativni marketing. 

Mataljeva Bagrina je veoma dobro zazvučala ne degustaciji pre dve godine, pa se osvrćemo da vidimo da nema neko burence u podrumu.

- Nema. Bio sam nekih godinu dana u fazi istraživanja, traženja plemki za kalemljenje tih sorti. Čak sam i proizvodio neka od tih vina, ali sam u međuvremenu prestao jer je to veoma zamoran i naporan posao. Uglavnom su razbacani vinogradi po raznim selima, pa sam rešio da sačekam da podignem sopstvene nasade.