U raljama globalizacije
Vino je poslednji otpor globalizmu - reče Miodrag Bjelica, vinar iz Novog Sada! Baš mi se dopala ta rečenica, Bakhova djeco s one strane Dunava, i žao mi je što je sam nisam smislio.
- Objavljeno u Blog
- Tekst Bakhov sin
Vino je poslednji otpor globalizmu - reče Miodrag Bjelica, vinar iz Novog Sada! Baš mi se dopala ta rečenica, Bakhova djeco s one strane Dunava, i žao mi je što je sam nisam smislio.
Neki kažu da vole crna vina, drugi vole bijela. Nekima su suha vina muška, a ona slađa ženska. Posebna su kategorija ljubitelji pjenušavih vina, u koju i ja spadam, a uglavnom nas ne razumiju oni kojima su mirna vina draža. Boja, slatkoća i perlanje ili neperlanje najočiglednije su razlike među vinima, no, draga Bakhova djeco s one strane Dunava, dijeliti ih samo po njima pogrešno je kao i dijeliti ljude po boji kože, frizuri, odjeći, onome što se vidi na prvi pogled.
Peti World Bulk Wine Exhibition održaće se 26. i 27. novembra 2013. u Amsterdamu, pa dobivši poziv za ovaj festival, zamislila sam se, ili su me zamislili: koliko je u redu da se vinarije iz Makedonije, a i iz regiona predstave na ovakvom sajmu?
Prošlog vikenda je u srpskoj prestonici, održan srpski festival srpskog vina i srpske rakije. Na klasičan srpski način. Toliko srpskog na jednom mestu da se čoveku prosto zavrti u glavi od silnog srpskog. U konkurenciji vina pobedili su Super-Šumadinci. Srpskih sorti u tragovima. Skoro, pa ni toliko. Od Župljana ni traga ni glasa. Ni Negotinci se nisu mnogo bolje pokazali. Valjda su im vina dosegla dovoljan nivo slave i autoriteta, pa im ovakve nebitne manifestacije i ne trebaju.
Život je prekratak da bismo pili loša vina. Te se uzrečice, draga Bakhova djeco s one strane Dunava, prisjetim svaki put kad čitam tekstove dragog kolege, sportskog novinara i kolumnista Jutarnjeg lista Tomislava Židaka. Pišući o Dinamu desetljeća je proveo u kafićima i restoranima oko maksimirskog stadiona pijući, kako se više puta pohvalio, „zelinski karabit”.
ili„Mirko opet ukrade kola! Uh oca mu j.... lopovskog” - skoro da sam mogao čuti dok sam se spuštao Zadarskom ka Kosančićevom vencu. Lokacija gde su snimani „Maratonci” je tu, kuće Topalovića više nema, ali se dole niz ulicu naselio neki nov, ali ne manje zanimljiv svet. Drugačiji, privlačan na svoj način, onakav kakav mi sada bolje ispunjava potrebe.
Radili smo u mojim novinama „24 sata”, draga Bakhova djeco s one strane Dunava, neki snobovski prilog „Vina i cigare”. Ne volim baš pisati takve stvari, ali, kod nas kažu, veži konja gdje ti gazda kaže, pa napišem što traže.
Dobivši poziv da učestvujem na vinskom ocenjivanju u Sevnicama u Sloveniji, na trećem po redu vinskom natječaju za najbolju modru frankinju (frankovku, Blaufrankisch, Blue Frankonian, Lemberger, kako vam drago) prihvatila sam sa zadovoljstvom jer sam znala da ću naučiti tako puno o ovoj sorti. A bila je to i šansa da uporedim ono što sam do sad degustirala, najviše u Srbiji, sa onim što se proizvodi u Austriji, Mađarskoj, Sloveniji, Nemačkoj. Sorta modra frankinja je u Sloveniji raširena u vinskim regionima Podravje i Posavje, i u pet vinskih vinogorja: Štajerska Slovenija, Prekomurje, Bizeljsko-Sremiški okoliš, Dolenjska i Bela krajina.
Stigla nam je i berba 2013. I to uveliko.
Mislim da su ponegde sa šardoneom krenuli još sredinom avgusta. Grožđe vrlo dobro, ponegde odlično, ali niko ne reče izuzetno. Neki nisu imali sreće jer ih je „onaj inženjer odozgo” potkačio gradom uoči branja i uzeo im ovu, a i sledeću godinu.
