Vuk u Parizu, a gde su ostali?

  • Objavljeno u Vesti
  • Bookmark and Share
Vuk Vuletić, najbolji somelijer Balkana Vuk Vuletić, najbolji somelijer Balkana

Na predstojećem svetskom šampionatu somelijera koji se od 7. do 12. februara održava u Parizu, Srbiju će predstavljati Vuk Vuletić, donedavno najbolji somelijer Balkana. Za odlazak su se borila samo dva kandidata, a da pođe na osvajanje svetskog trona prilika mu se ukazala u krajnje neobičnom Internet dvoboju sa kolegom Dragišom Damljanovićem udaljenom hiljadama kilometara.

Korzo, novobeogradski splav i ugledna vinska destinacija na vodi još nije dočekao prve goste a za jednim stolom su četiri iskusna somelijera sa pregršt belih listova papira i olovkama ispred sebe. Neko negde već otvara boce koje će u okviru treninga biti uključene u zahtevan „blajnd test“ prepoznavanja vina koji predstoji.

Somelijeri Vlada Savić i menadžer restorana Korzo Stefan Mladenović, kao tim za podršku i propitivanje pokušavaju da Vuku Vuletiću nadoknade prekratko vreme za pripreme pre odlaska u Pariz. Ali i Peđi Gavriloviću (restoran i vinarija Legat 1903) da uhvati zalet za ispit i diplomu internacionalnog WSET programa za somelijere, najvišeg 4. stepena .

- U deset sati 28. decembra izjutra odigralo se Internet nadmetanje za odlazak u Pariz između somelijera Vuka Vuletića koji se nalazio u Beogradu i Dragiše Damljanovića na nekom brodu. Samo dva učesnika iz Srbije su se prijavila za juriš na svetsku krunu a tročlanu sudijsku komisiju smo činili Marija Božović Radović potpredsednica SERSA, predsednik ovog udruženja Zoran Živkoski i ja – uvodi nas u priču Stefan Mladenović.

Probus vinarija Korzo 076
Stefan Mladenović menadžer restorana Korzo

Nije bilo mogućnosti da se odradi praktični deo, kao ni slepi (blajnd) test prepoznavanja etiketa što su inače sastavni delovi takmičenja pa su oba učesnika zahvaljujući Internetu uživo radili teorijski test pred komisijom da bi rezultati bili slani mailom, štampani i potom pregledani. U drugom delu su dobili sliku etikete i boce gde je trebalo vino opisati, ispričati priču o proizvođaču na što tečnijem engleskom jeziku.

- Upravni odbor SERSA odlučio je da se takmičenje ovako obavi, a znanje engleskog i poznavanje etiketa donosilo je najvažnije poene – objašnjava Vuk Vuletić. – Na žalost bili smo uskraćeni za slepu degustaciju i demonstraciju posluživanja vina gde se pre svega procenjuje iskustvo, brzina, rutina, a potom i svako drugo znanje.

Ove godine će na prvenstvu u Parizu učestvovati oko 70 takmičara što je nešto više nego na prethodnom 2019. godine kad ih je bilo 66. Interesovanje je veliko i već su puštene u prodaju karte za finale, otkriva Vuk.

somelijeri 1
Foto: Pexels

- Najvažnije je dobro odraditi discipline i ući u polufinale gde će biti 15 ili 20 učesnika. Meni je to uspelo na prošlom šampionatu 2019. godine kao nijednom drugom somelijeru sa ex-YU prostora pre toga. Ali tada sam još 2017. godine znao da ću predstavljati Srbiju i godinu i po se pripremao. Sada sam praktično 30. decembra dobio rezultat što znači da imam svega nešto više od mesec dana za pripreme. Pritom sam se čitave prošle godine bavio isključivo restoranom Pinot koji sam pokrenuo i koji zahteva barem 15 – 16 sati angažmana dnevno. To iskustvo će možda nešto doneti ali zato sada intenzivno, gotovo svakog dana ovako sedimo i radimo na prepoznavanju vina što nije nimalo lako, jednostavno, ni jeftino. Srećom tu su kolege koji pomažu i meni i Peđi kome iskreno želim da u maju mesecu osvoji WSET 4 diplomu. Jako je značajno za našu zemlju da imamo što više ljudi sa najvišim zvanjima. Zato smo i odlučili da zajedno treniramo, a posebno što se tiče degustacije naslepo jer je to nešto što srpski somelijeri, bilo da su članovi SERSA ili ne realno ne rade ili nemaju previše prilike. Svi su prosto obuzeti svakodnevnim poslovima.

A zbog čega su se prijavila samo dva takmičara? To je posebna tema o kojoj bi vredelo pričati, napominje Stefan, i dodaje da je ovo zapravo bio izbor kandidata a ne takmičenje. Da je to problem na kom treba traditi. Vuletić pritom podseća kako Hrvatska svake godine ima nacionalno prvenstvo sa preko 20 kandidata gde to nije samo takmičenje već ljudi dođu, druže se, razmenju iskustva. Umrežavaju se somelijeri a svako iz tog takmičenja napreduje. Kod nas je nešto drugačija situacija primećuje Vuk.

- Pratim nacionalna prvenstva od 2014. kad sam još bio na obuci i nisam se takmičio. Bilo je tad 12 somelijera, barem pet ili šest njih pretendovalo na pobedu sa ozbiljnim ambicijama. Finale gusto, puno takmičarskog naboja, a sva tri finalista imaju šanse. Kad sam 2017. godine pobedio bilo je već samo pitanje da li ću to biti ja ili Ivan Nikolić. Od možda ukupno desetak takmičara niko osim nas nije imao realnu ambiciju da pobedi. Sledi takmičenje 2020. napravljeno u sred kovida baš kad me dohvatio virus. Nastupilo je pet ili šest takmičara u vanrednim okolnostima a sada smo stigli do „konkursa“ za dva čoveka. Meni je to ozbiljan znak da stavimo prst na čelo.

somelijeri 1
Vuk Vuletić u internet dvoboju sa kolegom Dragišom Damljanovićem

- Sve je u ovom okršaju bilo regularno – uverava nas član žirija Stefan. - Da li je Vuk trebalo da bude obavešten ranije, mislim da da, a iskreno se nadam da će ostvariti dobar rezultat što će podstaći mlađe somelijere da se više bave edukacijom i jednog dana nas predstavljaju na svetskoj sceni.

Ovaj mali tim somelijera trenutno radi i do četiri slepa testiranja nedeljno. Otvore nekoliko premijum etiketa pa ta „igra“ svaki put staje preko 100 evra. Putne troškove do Pariza pokrila je SERSA a boravak organizator, ali da nema pomoći uvoznika koji poklone ili daju vina po redukovanim cenama, teško da bi pripreme „iz svog džepa“ bile mouće. I zato su im ovi vredni momci zahvalni. Pritom Vuk, koji obećava da će dati sve od sebe da pobedi u Parizu, ima još jednu veliku želju:

- Voleo bih kada se vratim iz Pariza da nastavimo sa degustacijama. Možda ne tako intenzivno ali da ipak ostanemo u nekom ritmu jer je sledeće 2024. godine Evropsko prvenstvo za somelijere u Beogradu. To je velika prilika, prvo što je manje takmičara nego na svetskom nadmetanju, a kad bih ostao u treningu, mislim da bi postojala realna šansa da nešto dobro napravim na domaćem terenu. Iskreno, najviše bih voleo da se napravi ozbiljno nacionalno prvenstvo, da se prijavi barem 50 takmičara i vidimo ko će nas predstavljati na Evropskom prvenstvu.  | 

nazad na vrh

Srodni tekstovi