Probirna berba (ili Dan mrmota)

KOMENTATOR: „Ko mi kaže da mu je ove godine bilo dobro grožđe mnogo laže.“

REPLY: „Grožđa je, istina, bilo nešto manje nego inače, ali je bilo potpuno zdravo. Radili smo probirnu berbu...“

Tu prestanem da čitam, padne mi mrak na oči. Od probirne berbe. I svega što joj je prethodilo, zbog čega sam i proredila sa ovim pisanijima.

Nego, hajde da vidimo šta prvo pomislimo kada pročitamo da je neko fantastično vino napravljeno iz probirne berbe? Ja sam uvek zamišljala neku mladu ženu sa slamnatim šeširom u belim pamučnim rukavicama kako makazicama za nokte pažljivo seče najlepše grozdove i nežno ih spušta u ljupku kotaricu koju s lakoćom nosi preko ruke. Onako holivudski, nema toga u francuskom film noir. A trebalo je da bude, ali o tom potom. Skromno iskustvo iz četiri berbe naučilo me je da ne fantaziram previše.

Moguće je da neko negde u svetu i to radi, doduše sa primerenijom radnom snagom i rekvizitom, manje ako slikanje za Instagram nije u pitanju. Ipak, pre će biti da se, jednostavno, grožđe za specijalna vina posebno pažljivo neguje na unapred određenim parcelama, onim najboljim u okviru vinograda i bere odjednom. Ako je to moguće! I probira u vinariji, na traci, već obrano grožđe. Ili kao mi, mali, na muljači.

Jer, berba je radno najintenzivnija, najskuplja i najstresnija faza u uzgoju grožđa. Idemo redom:

Intenzivno. Za berbu vam je potrebno mnoštvo radnika da bi je obavili brzo, grožđe se momentalno odvozi u vinariju i obrađuje. Ako naš maleni vinograd od dva hektara, zasađen praktično jednom sortom, bere čitav osrednji autobus radnika dva-tri dana, ne smem ni da zamislim kako to izgleda na većim površinama. Šta se za to vreme dešava u vinariji mnogo bolje znam, po sopstvenoj koži, tesan mi je ovaj tekst, zgodno je za scenario za film pored kojeg bi stajalo ono „akcioni, drama“.

Skupo. Ha, puno radnika puno košta, reći ćete. Dobro, ali ruke po kilogramu grožđa platićete isto ako angažujete pun voz radnika umesto konvoja autobusa, to kad bismo imali pruge, ili ako angažujete jednog radnika da bere sam, mesecima, a do vinograda se teleportuje. Ali taj autobus, hipotetički voz ili mašinu za teleportovanje, koja samo što nije zaživela na našim prostorima, plaćaćete svakog dana u toku berbe, bez obzira na broj radnih sati. Ili pun pansion za berače, kako vam je draže. Ukratko, samo berba košta od 15 % vrednosti grožđa, pa naviše.

Stresno. Ludilo oko berbe počinje nedeljama ranije. Radnike iz tačke 2 potrebno je prvo pronaći, za šta je u ovoj zemlji blagostanja neophodna posebna veština. Niko neće da radi, reći će nadobudni, s prezirom. Istina. Bez prezira, jer istina je, međutim, i da su nadnice veoma male za izuzetno težak fizički posao. A istina je i ona brojka od 15 i više procenata vrednosti grožđa koje morate uložiti samo u berbu. Pri čemu taj procenat raste iz godine u godinu, budući da i nadnica pomalo raste. Za razliku od cene grožđa, o ceni vina i da ne govorimo. Ako imate sreće obezbedićete berače u krugu od 200 km od vinograda (vidi stavku autobus, dva, tri ili ko zna koliko dana). Za velike vinograde tu je i kraj predberbenog stresa, za male se samo zahuktava. Jer dogovoreni berači treba i da stignu. Udenuće vas u par dana kada imaju lufta u velikim vinogradima. I onda je dovoljno da samo jednog dana padne kiša, pa se berba odloži i sve se poremeti. Ne pomeri se, poremeti se! Samo ti jave, ako ti uopšte jave, da ne dolaze jer nisu završili prethodni posao, a već prekosutra ulaze u novi, veliki. Dok ti kao manijak meriš šećere koji ne rastu i kiseline koje počinju da padaju i tražiš novu ekipu berača... O stresovima tokom same berbe ne želim ni da mislim u ovom času, skočiće mi pritisak, a treba noćas i odspavati.

I ko bi se pri zdravoj pameti odlučio da sve ovo samoinicijativno priredi sebi iz dva ili tri puta u jednoj sezoni? Da probira, a da ga velika nužda nije naterala!

Godina 2019. bila je, što se meteoroloških prilika tiče, izuzetno teška. Sa druge strane, bolesti uopšte nije bilo, barem kod nas, a nisu se ni ostali vinogradari nešto žalili. Ali je zato Patkov vinograd na samom početku sezone pogodio grad. Srećom pre cvetanja, pa je rod ostao u okvirima planiranog. Biljke su se ipak mučile, što je rezultiralo dugim i neravnomernim sazrevanjem. Dešavalo se da na istom čokotu, grozd do grozda vise jedan potpuno zreo, drugi zelen, fali mu još par nedelja. Oba lepa i zdrava, ko nacrtani. A septembar odmiče, prethodnih godina u isto vreme vino se već bilo smirilo u tankovima.

Rajnski rizling je po običaju terao svoju politiku. Za promenu, u dobrom pravcu, sazreo je na vreme i ravnomerno. Pa smo prvo obrali njega. Dobre tri nedelje za njim obrali smo italijanski – probirno! Berači čak iz Šapca, autobus tri dana. Zatim treća berba, manja, početkom novembra. Tri puta one stavke 1, 2 i 3, doduše različitog intenziteta, al trired je trired. I tri obrade grožđa, što podrazumeva i detaljno pranje i zatim konzerviranje opreme, ko je jednom ribao presu i rasturao muljaču zna o čemu govorim, ko nije srećan je čovek. Isti ogroman posao za tonu ili deset tona grožđa.

Dvadeseti je novembar, u toku je četvrta, poslednja berba ove godine. Bez biranja ovaj put, da se pokupi pre kiša i snegova šta je u vinogradu ostalo. Grožđe je i dalje zdravo i puno šećera. Malopre Branko javlja da se sutra neće brati zbog kiše, možda od ponedeljka...

Dan mrmota!