Niška Gorica: Kolevka vinskog turizma u Srbiji

Niška Gorica: Kolevka vinskog turizma u Srbiji

Još od antičkih vremena brdo Gorica na južnoj strani niške kotline bilo je poznato po nepreglednim voćnjacima i vinogradima, ali i po njivama, baštama, šumama i livadama.

Na Gorici su se 1878. godine odigrale ključne bitke za oslobođenje Niša od Turaka posle kojih je veći deo goričkih poseda prešao u ruke imućnijih niških porodica. Najbolji vinogradi ostali su sačuvani a pored njih ubrzo su počele da niču kuće i industrijski objekti i Gorica je naglo počela da menja izgled.

1
Pogled na vinograde sa brda Gorica iz 1915. godine

Broj stanovnika u Nišu počeo je ubrzano da raste a još brže su počele da se osnivaju zanatske i trgovinske radnje. Rast su ispratili gradski oci donošenjem projekata kojima se planirala izgradnja komunalne i saobraćajne infrastrukture. Tako se Niš u svega nekoliko godina razvio u moderan evropski grad. 

Jedna od imućnih porodica koja je kupovala vinograde na Gorici bila je ona od Živka Atanackovića, poznatog niškog trgovca. Godinu dana nakon što su Turci napustili Niš on je ušao u posed nekoliko goričkih vinograda.

2
Tapija iz 1879. g. izdata od strane Načelstva okruga niškog, kojom se potvrđuje da je Živko Atanacković, trgovac iz Niša, na licitaciji kupio vinograd na brdu Gorica

Nišlija Svetozar Tutunović vešto je iskoristio situaciju kada su Turci napuštali Srbiju počevši da posreduje u prodaji turskog zemljišta. Posao mu je išao odlično jer je uzimao veliku proviziju pa je tako uspeo da zaradi značajnu svotu novca. Pored toga što je ostao upamćen kao gradonačelnik Niša (mandat mu je trajao samo godinu dana), Svetozar Tutunović je po zanimanju bio advokat ali i veoma uspešan trgovac sa velikom vizijom. Najbolje vinograde i zemljišta na potezu iznad Starog groblja (koje postoji i danas) kupio je 1884. godine, sačuvao ih za sebe i tako otvorio vrata velikom poslu koji ga je okupirao narednih petnaestak godina.

3
Tutunovića podrum oko 1890. godine

Ubrzo je osnovao „Srpsko poljoprivredno društvo za negovanje vina“ i podigao vinski podrum koji je postao poznat kao „Tutunovića podrum“. Kao vešt preduzetnik i veliki zaljubljenik u vino shvatio je da bez moderne opreme nema vrhunskih vina. Taj koncept počeo je da daje rezultate pa je već u narednoj godini (1885), na takmičenju u Belgiji, osvojio bronzanu medalju za kvalitet vina.

Svetozar Tutunović se nije zadovoljio tom medaljom već je nastavio sa usavršavanjem i modernizacijom vinarije. Nekoliko godina kasnije (1890) u njegovom podrumu mesto su našle mašine za presovanje i muljanje grožđa, a kapacitet podruma dostigao je za to vreme neverovatnih 150.000 litara.

Rast proizvodnje pratila je i organizovana distribucija vina, pa je Tutnović za potrebe skladištenja i izvoza zakupio veliko stovarište u Solunu. Kako bi kompletirao ponudu (ugostiteljsku i vinsko-turističku) u okviru podruma otvorio je i gostionicu sa velikom baštom i konačištem na spratu. Do podruma se stizalo tramvajem sa konjskom zapregom, organizovanim prevozom kojim su se dovozili trezni gosti a ispraćali oni koji su znali da preteraju u konzumaciji vina.

4
Kralj Milan Obrenović

Po niškoj čaršiji pričalo se da je kod Tutunovića često voleo da svrati kralj Milan Obrenović i uživa u sveukupnoj ponudi ovog podruma. Te „sveznalice“ tvrdile su da se kralj često kockao, a da je prilikom boravka vreme najčešće provodio s animir damama koje je za svog omiljenog kralja Svetozar lično birao.

Željan novih poslovnih poduhvata, Tutunović se 1901. g. udružio sa Zaharijem Popovićem, trgovcem iz Beograda, koji je na jugu Srbijr bio poznat kao rodonačelnik hotelijerstva u Niškoj Banji. Njih dvojica su podigli veoma povoljan kredit od države i osnovali „Fabriku za proizvodnju aleve paprike“. Posle dobrog početka posao je stao, a Tutunović je zapao u velike dugove i vinogradi i podrum promenili su vlasnika. Vinograde je kupio trgovac Tasko Uzunović, poznati borac za oslobođenje Niša, dok je podrum zadržao Zaharije Popović. Podrum je tada promenio naziv u „Podrum Gorica“ a vlasnici su postali braća Popović.

Posle Drugog svetskog rata vinogradi su nestali a podrum je menjao namene. Čuvena „Kula“ je služila kao prostor za skladišta i magacine različitih preduzeća, a dugo su je koristili i niški izviđači kada je napravljen i sportski teren u dvorištu.

5
Današnji izgled nekadašnjeg podruma na Gorici

Danas je od ove nekada impozantne građevine ostala samo ruševina u vidu dela zgrade i dela kule, a tereni su ruinirani. Taj deo grada koji pripada opštini Palilula, a koji je i danas poznat kao „Tutunovića podrum“, gusto je naseljen stambenim objektima, a samo poneki stari čokot podseća na nekadašnju vinogradarsku nišku oazu.   |

Foto: Zoran Rapajić, arhiva
nazad na vrh