Negotinci na vinskoj stazi stare slave

Količina, kvalitet i kontinuitet najvažniji su da bi vinarija opstala na tržištu, zajednički je stav Udruženja vinara iz Negotina. Njih 12 vinara, uz podršku Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ , nekoliko poslednjih godina trude se da Rogljevačkim pivnicama vrate nekadašnji sjaj i da ih postave u vinski epicentar regiona.

Naši domaćini kroz ovaj vinski put bili su negotinski vinari: Nikola Matalj, Zoran Stevanović, Gradimir Stanković, Vojislav Janucić, Vladimir Frunzalerović i Novica Milošević. Oni su jedno od retkih udruženja vinara u Srbiji koji zajedničkim snagama nastupaju na tržištu. Među njima, kako kažu, nema zavisti. Svi se trude da proizvedu što bolje vino.

Zajedno imaju nešto manje od 60 hektara  vinograda i godišnje proizvedu oko 500.000 litara vina, čiji kvalitet iz godine u godinu dobija sve više priznanja, kako na domaćim smotrama, tako i u inostranstvu.

- Suština udruženja je da gosti ne mogu da se odluče koje je vino bolje! Ne ugrožavamo mi jedni druge dobrim vinom, već naprotiv, lošim. Jer, kad gost jednom proba loše vino, on zapamti gde ga je popio, a ne čije je to vino bilo – objašnjava Vojislav Janucić iz Vinarije Janucić.

Njegov kolega Gradimir Stanković, iz vinarije Vino Grade, dodaje da je Negotinska krajina uvek imala dobra vina, a danas posebnu pažnju poklanjaju autohotnim sortama.

- Ovde su se vekovima gajile četereška (kadarka), crna i bela tamjanika, bagrina i začinak. Do nedavno su ove sorte bile zapostavljene, ali sada se trudimo da ih oživimo – kaže Stanković.

Osim ovih autohotnih sorti u ponudi su i semijon, burgundac, merlo, italijanski rizling...

Među krajinskim vinima veliki renome imaju crna vina dobijena od prokupca, crnog burgundca i gamea. Odlične rezultate daje i kabarne sovinjon, a od belih najbolje se pokazao rajnski rizling.

- Generalno, ovo podneblje više pogoduje crnim sortama, a skoro idealni uslovi su za kabarne sovinjon. Vina su specifična, vrlo snažna i uslovno rečeno alkoholna – objašnjava Nikola Matalj iz Vinarije Matalj.

Vinova loza se u Negotinskoj krajini gaji još od 3. veka, a zlatno doba region je imao sredinom 19. veka kada je praktično i dospeo na vinsku kartu Evrope. Tada je celokupna proizvodnja prodavana u Francuskoj, gde su prinosi vinove loze bili desetkovani pojavom filoksere. U to vreme Negotinska krajina je imala najviše površina pod vinogradima u čitavoj Srbiji. Danas to ni izbliza nije tako.

Pa ipak, s obnovom vinasrtva poslednjih godina sve kao da ide na bolje. U tom smislu indikativna je i priča o Francuzu Sirilu Binžirou (Cyrillu Bongiraudu) i njegova supruzi Estel koji su 2008. godine pokrenuli Francusku vinariju u Rogljevu i koji gotovo celokupnu proizvodnju izvoze u Francusku!

Rogljevačke pivnice jedinstven su kompleks od nekih 150 kućica u kojima stanuje – vino! Tu nikada niko nije živeo, ali se vino čuvalo u njima kroz vekove. Danas je u funkciji tek nekih 30-ak vinskih kućica, uglavnom su četvrtastog oblika, a na njihovim vratima skoro uvek je napisano ime vlasnika, kao i godina izgradnje. Najstarije sačuvane građene su u drugoj polovini 19.veka i gradili su ih majstori iz Makedonije. Napravljene su od vrste krečnjaka koji je mekan za rad, lak za sečenje, a od mraza ne puca. U ovom vinskom selu dominira glavni centralni trg, sa bunarom i starim dudom. Celo naselje ispresecano je uskim, neravnim stazama.

Ali, bez obzira što se u njima uvek samo pravilo i čuvalo vino, u nazivu se zapatilo ono – pivnice!

Odakle to?

Jedno od objašnjenja koje smo dobili jeste da se ovaj kompleks zapravo zvao pimnice ili pijnice, kao mesto gde se pilo vino. Ali, da li greškom ili namerom, neko je to u katastru svojevremeno pokrstio u pivnice.

Izgradnja pivnica počinje negde u 18. veku, kada je ovim krajem zavladala Austrougarska. Do tada su tu harali Turci, koji su 1710. godine spalili veliki broj vinskih podruma jer prilikom njihove izgradnje nije poštovano pravilo da ni jedno srpsko zdanje ne sme biti veće od turske čalme, otomanske građevine. Vinice, što je bio pravi naziv za ove građevine, posle toga su obnavljane, ali se pazilo da ostanu male. Za izgradnju je korišćen kamen peščar i takozvana čobna, smešano blato i slama na drvenoj osnovi. Zbog takve gradnje temperatura u njima varira tokom godine svega pet stepeni, što pogoduje čuvanju vina.

Inače, ovakvih vinskih sela je u Negotinskoj krajini nekada bilo na desetine. Danas ih je, pored ovog u blizini Rogljeva, ostalo tek nekoliko u selu Rajac, u selu Smedovac, Štubik, Bratujevac...  U svakom od njih samo manji broj pivnica je sačuvan, a još manje u funkciji.

Konačno, kada je o negotinskim pivnicama reč, najveći kompleks ovih podruma nalazio se nekada u ataru selu Tamnič, sa kamenom popločanim ulicama i trgovima na kojima su radile trgovine. Međutim poslednja kamena pivnica u ovom kompleksu porušena je 1955. godine.

Rogljevačke pivnice, čak i u ovakvom stanju u kakvom su danas, predstavljaju jedinstvenu atrakciju koja ljubiteljima vina nudi autentičan i zanimljiv ambijent, a tu su, naravno, i kvalitetna domaća vina iz okolnih vinarija.

Ono što sigurno nećete naći ni u jednoj od preostalih negotinskih pivnica je – pivo.

 Foto: Ivana Čutura