Jokić: Najuspešnija vinska priča srednjeg Jadrana

Maraština koja se sve više traži, izvanredni crveni Cuvee, višestruki šampion na državnim ocenjivanjima, zatim Pošip koji ne zaostaje za onima s Korčule, postojbine ove sorte, proizvod su neobične linije razmišljanja ekonomiste Duška Jokića, vlasnika najveće vinarije u ovom delu Hrvatske sa verodostojnim sertifikatom „organsko“, kako za sirovinu, tako i za vino. I pečatom „vrhunsko“ za baš sva vina iz portfolija tri godine zaredom.

Ravni Kotari, debela crnica, još deblje zelenilo vinograda na pozadini od neba i planinskih okvira

Naizgled su zbunjujući postupci Duškovi da iz vinograda protera šardone i muskat. Šardone iz nultog roda, „prvenac“ koji je osvojio šampionsku titulu na najznačajnijem svehrvatskom vinskom nadmetanju Sabatina 2012. godine na Braču, te muškat, veoma traženu i cenjenu Jokić etiketu u srpskim vinotekama. Odluka da tek nakon šest godina od prve berbe kreće u osvajanje tržišta na kome loza faktički uspeva i gde se vinarija nalazi, svrstavaju njega i njegovu vinsku sudbinu negde u predvorje neke vinske knjige Ginisovih rekorda ili neobičnih postupaka. Sve dok se sa tom pričom iz prve ruke ne upoznate...

Duško i Dragana: Sve zdravo, ali se pošip ove godine mora ozbiljno redukovati

Originalna i veoma prepoznatljiva Jokić etiketa simbolizuje krš i ljuti kamen, mada zemljište u Ravnim Kotarima slovi za najplodnije u Dalmaciji. Voće, povrće, pa i loza, bujaju kao ludi iz gotovo ravne ploče debele crnice koja je, istorijski gledano, do skora bila pod vodom. Nekih tri stotine hektara je nakon onih nesrećnih vremena devedesetih rasparčano i podeljeno kako bi se život ovamo što pre uselio. Pa se tako na neka dva hektara pradedovine i Duško Jokić vratio. Mislio je, ovo je breskvarsko voćarski kraj, pa ko veli, da ne leži zemlja...

Šta su to organska vina?

Tako je kupio jedan komad, pa 2009. godine ukupno deset hektara i posadio prvo muškat, zatim šardone, pošip, maraštinu. I sve to samo kako bi grožđe prodavao. Jer, dobra mu je ovde cena, pređe i evro uveliko. Dobro to Duško zna jer kaberne, merlo, širaz za svoj Cuvee danas naveliko kupuje, kao i grenaš za penušavac.

Godina 1906. oznaka pisanog dokaza porekla pradedovine

- Praktično, dokupljujem tih crvenih sorti sa još deset hektara, vinogradi petnaestak godina stari. Jedino im kilaža bude znatno manja pošto sirovina dolazi sa krša. Moj pašenog uzgaja organski, on mi je i dao ideju da se bavim grožđem na taj način. Dole ispod mog vinograda je to polje od 300 hekatara, ali ima tu dosta proizvođača, organskih možda čak dvanaest. Dobili su posle rata zemlju u najam, po dva-tri hektara. Uglavnom rade kaberne, merlo, širaz i grenaš. A ja, kad sam došao ovamo, počeo sam prvo muškat da radim, pa  maraštinu. Bila je divna, al’ je prijatelj koji je hteo da je kupi rekao da ne može toliko platiti. Onda sam odlučio da krenem u vinarstvo. Mislio sam, 100 tona grožđa je 100.000 evra, nek je pola od toga troškova, drugu polovinu ćemo podeliti moja žena, moj vinogradar Arsen Kresović, podrumar i ja, dobro nam je. I tako sam se grdno zaleteo i krenuo u tu priču – priča Duško dok obilazimo njegove uredne vinograde nedaleko od vinarije.

Duško Jokić ne ljubi baš barik: Drvo da, ali barik što manje...

Na njegovo iznenađenje, praktično odmah počela su da stižu priznanja i nagrade, pa i srebro na Decanteru za Pošip 2015, uz još nekoliko šampionskih odličja sa Sabatini.

U vinogradu koji je zdrav i zelen da zeleniji ne može biti, ni traga plamenjače, ni mrve pepelnice, sve razapeto na specijalnu plastičnu žicu koja se na toploti zeteže. Besprekorno, tretirano samo dozvoljenim sredstvima. Mora tako, kontrola je rigorozna, kaže, sertifikat se očas posla izgubi. Pritom, podloga je takva da samo jedna dobra kiša tokom leta odradi potreban posao. Samo da grada ne bude, a ume.

Kad je Duško krenuo u svoju vinsku priču, u vinogradima je najviše bilo maraštine, koju dole na jugu zovu i rukatac, te plavine, ali i debita, smederevke, čak i prokupca!

Izvoz za Ameriku i Australiju kreće

- Debit i smederevka, malo rizlinga... Sve je to iz Srbije, došli ljudi da kaleme, doneli i sadnice sedamdesetih i osamdesetih godina. Svi kalemovi su stigli iz Kruševca, ali prokupca danas slabo ima. Najviše zbog rata. Ne, ne može se reći da je bio kolateralna šteta, već se prešlo na internacionalne sorte. Grenaš je stariji, kaberne, merlo i širaz su novi, a grožđe je perfektno. A od belih bilo je vionjea ali je ove godine skroz propao od mraza. Moje mesto, Lišane Tinjske spada u opštinu Benkovac, ali sam ja namerno za vina uzeo oznaku „Primorska Hrvatska“. Zašto? Zato što je u ovom delu Dalmacije kultura pijenja vina i dalje na neki način nakaradna. Osim što se u Zadru zadarska vina slabo piju, za razliku od malvazije, žilavke i posebno špricera, mi znamo eventualno šta je Jure, šta je debit i znamo za žutinu onu našu oksidiranu. Jednostavno, Zadar i Šibenik su jako specifični za vina. Kada sam na Sabatini sa mladim vinom Cuvee 2015 postao šampion bilo je to nečuveno za ovaj region. Nije se nikada desilo!

Etiketa koja se lako pamti, a vino još i više

Iza porodične kuće, koja je u nekom trenutku bila srušena gotovo do temelja, nalazi se sada vinarija. Za godišnji kapacitet od 120.000 boca čovek bi očekivao možda ne nešto spektakularno, ali barem naznaku moći. No, ovde sve kao da je u nekoj eksperimentalnoj fazi i namenjeno istraživanju. Suština je u opremi, a arhitektura gotovo mobilna. Par nepravilno ispresecanih prostorija od montažnog materijala koji kao da se obavija oko savršenih tankova najrazličitije namene, što od inoksa, što drvenih. Čak četiri vrste različitih vinifikatora za crvena vina otkrivaju koje „dete“ roditelji najviše vole. Ili oko koga se najviše brinu. Uostalom, šardone i muškat je Duško, uprkos njihovim uspesima proterao iz vinograda i pobo 15.000 trsova crvenih sorti. Zašto? Pa zato što su bela vina po „difoltu“ ovde savršena, dok crvena zahtevaju umetnost.

Tehnolog Dragana Šulentić i podrumar Jadran, skladna kombinacija: Jadran Macura se penzionisao kao policajac i postao podrumar. Priznaje da je prve godine bilo malo problema dok nije ušao u štos, da je oslabio nekih 14 kilograma. A danas redovno pije vino, najmilije mu je zimi crveno, a leti belo. Logično!

- Za mene je od pošipa bolja maraština jer je autohtona za ovaj kraj, pa čak iako je osetljiva i nije preporučiva za organski uzgoj. I tretira se nezvanično da je moja maraština najbolja u Hrvatskoj. A šardone sam posadio jer je poznat kao sorta i ima ga svuda, no nešto mu ovde ne odgovara. Šta god naiđe, bolest, mraz, odmah udari na njega. Za prvi maj prošle godine sve je odneo mraz. Jeste dobar, ne rađa previše, ali ako treba da ga čekam 10 godina da rodi kako treba... S druge strane, muškat je otpao zato što mu je slaba publika. Ko ga pije, pije samo njega. Kakvo je tržište za muškatna vina u Hrvatskoj, možda samo desertno vino vredi praviti. Zvanično imam tri etikete plus roze od širaza i lično, voleo bih da probam recimo sortni širaz da pravim ali nemam uslova. Pa ja sve crveno, kaberne, merlo i širaz stavim u jedno Cuvee vino. Pritom, krećem sad penušac i velika mi je želja da jednog dana proizvedem prošek, ali to je jako ozbiljna priča.

Maraština sve popularnija a neki vele i najbolja u Hrvatskoj

Prostor je maksimalno iskorišćen. Sudovi koji drže dva razna vina u jednom tanku, vinifikatori strateški raspoređeni. U prolazu mala drvena polica sa peharima i medaljama, kvadratni metar zida namenjen vrhunskim rezultatima i dokazima istih. „Ovde je bila štala, bio traktor i seno pa smo to zauzeli malim burićima, ništa nismo ulagali, a ovde su bile kokoši i krompiri, razbili smo ovaj zid, iselili sve njih, tu stavili... – opisuje vinar montažni objekat pravljen da bude demontažan, pokazuje gde će preseći prostoriju kad jednog dana bude pravio „pravu“ vinariju.

Pehari i medalje, od šampionskih sa Sabatine do Decantera, veliki podstrek za još mladog vinara

A plan i dozvola postoje, čak i za objekat vinskog turizma, što bi bilo veoma značajno za ovaj kraj. No ispostavilo se da ponuđena poticajna EU sredstva nisu dar s neba, pa su snovi prepolovljeni jednom, pa drugi put. Sad je vizija trostruko manja. Ali, to ne sprečava Jokića da dosanja savršeni kvalitet svojih vina tehnikom kojom malo njih raspolaže. Specijana mašina za mikrooksigenaciju na nekoliko sati pusti tek koji mehurić kiseonika u vino, čudesni vinifikatori sa klipovima, gasovima, sa Ganimed sistemom nežno obrću crvenu kominu, ispuštaju semenke da se suše i od njih da se proizvodi čudesno ulje jednog dana. Fascinirani raznovrsnošću i raznolikošću tehnike interesujemo se da li neki vinar u Dalmaciji ima približno ovaj nivo opreme?

Za crvena vina ne žale se novci. Nabavljeni su najsavremeniji sudovi, danas je kaberne vrhunski, sutra će to možda biti širaz

- Verovatno je da ima, mada koliko znam u bližem okruženju nema. Možda imaju nešto što ja nemam. Ja sam lud pa se igram. Ali to se ja spremam za novi objekat i tačno želim da znam čime ću se tad pretežno baviti, da li će mi trebati pet ovakvih ili pet onakvih, od inoksa ili drvenih vinifikatora. Barik sala buduće vinarije je u projektu za 50-60 hiljada litara, znači 20 procenata vina će biti u bariku. Ali, sad barik ne ljubim i otprilike svega pet posto vina je u njemu. Pa i tu se igram, francuski, mađarski, američki, hrvatski hrast, da tehnolog Dragana Šulentić i ja odlučimo koji ćemo forsirati.

Ne samo da Duško ne ljubi barik, nego kaže da mu sumpor u vinu smeta zdravlju pa je to jedan od razloga zbog kojih se i bavi organskim vinarenjem. A specijalne sudove za crvena vina nabavlja jer kad je godina dobra, tvrdi da je ovdašnji kaberne vrhunski, a sutra to može biti i širaz.

Vinarija građena montažno da bude demontažna. Gde su nekad terali piliće, sutra će graditi barik dvoranu

Dok prolazimo pored barik buradi primećujemo da je na nekima uz ime vinarije utisnuta i godina 1906!

- Imam original papir u arhivi da mi je neki čukun-čukun deda, Aćim se zvao, kupio vinograde i voćnjake te godine. Znači, imam taj neki papir i trag da mi je neki predak ovde pre 110 godina pravio vino. Takođe, oznaka na bocama „EKO“ mi je važna jer zbog njega držim evro ili dva skuplje vino. Ali zato nisam imao berbu 2014.

Prelazimo u punionicu preko puta, čitavo prizemlje je prepuno kutija spremnih da krenu put Srbije i Hrvatske, berba 2015. Podrumar Jadran Macura i nekoliko meštana zaposleno je na lepljenju etiketa i pakovanju. Na tržištu Srbije Pošip ide dobro jer je poznat brend preko Korčule i Dalmacije, pa ipak Maraština brže i više raste po interesovanju, tvrdi Jokić.

- Izvozim za Bosnu i Crnu Goru, pije me Austrija, spremam izvoz za Ameriku i Australiju. Ne pije to dijaspora, samo Amerikanci, i tamo nema veze da li je organsko jer se ne isplati da se ponovo rade analize za uvoz. Njima je bitno da je autohtono, pa ih Cuvee i ne zanima. A u Dalmaciji je daleko teže prodati pošip jer ga ima, to je kao da proizvodiš ovde malvaziju i prodaješ je u Istri. Moram da priznam, meni je tek ove godine krenula ozbiljnija prodaja u Hrvatskoj, uglavnom lokalno na ostrvima. A i tržište je čudno, recimo u Dalmaciji, delu oko Zadra i Šibenika se sad bolje prodaju malvazija i graševina nego naša dalmatinska vina. Pritom je za te sorte značajno jeftinije grožđe. Ovde kod nas je skupo, preko euro, dok je u Slavoniji od 20 do recimo 40 centi.

Kada se sve sabere, očito da Duško Jokić ima mnogo problema i nedoumica. Pa čemu onda sve to?

- Uživam u stvaranju. A materijalno, teško da je to nešto. Sve da bude u redu, bar još deset godina treba raditi da krene da se ostvaruje priča. Da u nju uđeš bez tradicije, da sad neko u nju uđe, da dođe do pedeset ili sto hiljada flaša, a kamoli nešto veće. I da samo od toga živiš, ako nemaš bar pet godina „podrške“, to je unapred izgubljena priča.

Ali, Duško nije nameran da odsutane. Šta košta da košta. Ako može da izdrži, izdržaće. Bez obzira na sve, jer vino ne poznaje ili barem ne bi trebalo da poznaje geografiju.