Erdevik: Srpska vinarija najduže tradicije

Pritom, daleko važniji od svega je podatak da se radi o verovatno najstarijoj srpskoj vinariji, sa najvećom tradicijom, koja kao ptica Feniks započinje novi život. Punim plućima, beskrajno velikim potencijalom i, što je najbitnije, s iskrenom žudnjom za ekstremnim kvalitetom.

Nova fruškogorska vinska petorka, vina vinarije Erdevik

Sigurno ste čuli za narandžasto vino šašavog imena Tri roze koze? Uskoro će na tržište i bela varijanta, a vi ste možda imali sreće da već probate i Roza Nostra, Trianon, Omnibus Lector. Ili Sauvignon Blanc vinarije Erdevik, sve iz 2015. godine. Ali, znate li nešto o toj vinariji?

Dugo godina, pa već i decenija, srpski vinoljupci zaboravljajući staru floskulu „upoznaj (vinsku) domovinu da bi je više voleo“ dive se vinskim i prirodnim čarolijama Iloka i Principovca, gde je familija Odaskalki pre tri veka krenula da gradi čuveno vinsko „svetilište“.

Ako činjenica da Erdevik sa tri prekrasna jezera i titulom možda najlepšeg mesta u Sremu, po desetak kilometara udaljen od obala Dunava, Save i tog čuvenog Iloka, nije bila dovoljna da dovede brojne znatiželjnike, verujemo da će ova vinska priča okrenuti zapadne obronke Fruške gore tumbe. U pozitivnom smislu.

Kako 200 godina tradicije pretočiti u novi početak, direktor prodaje Ivan Mihajlović

Livio, jedan od grofova Odaskalki, zaljubio se u Erdevik, mesto verovatno nazvano po mađarskoj reči „erdeveg“ što znači predeo pod šumom. Veliki broj vinograda u okolini naveo ga je da 1826. godine formira vinski podrum koji je kasnije rastao i rastao, kako bi vek ipo docnije, u doba industrijske proizvodnje vina, dostigao kapacitet od frapantnih 15 miliona litara. No, vinski džin nije samo veličinom imponovao. U kompleksu vinarije, nedaleko od proizvodnog dela, lako je uočiti i onaj drugi segment koji dokazuje da su nekadašnji vlasnici „imali dušu“. Zapušteni olimpijski bazen ispod jezera sa labudovima, košarkaški tereni, sve kao da je zamrznuto u jednom trenutku kad je kompletna veličina srpskog vinarstva gotovo preko noći odumrla na svetskoj sceni i krenula da čeka privatizacije i male, pametne vinare koji će joj jednom vratiti nekadašnji sjaj.

Ivan Mihajlović, jedan od direktora prodaje vinarije Erdevik, pun je optimizma iako nevoljno pokazuje hale i opremu nekadašnjeg vinskog giganta. Imamo utisak kao da negde juri sve vreme...

- Vinarija Erdevik osnovana je 1826. godine. Zato i žurimo da za narednih deset godina postavimo sve kako treba i onda izjurimo sa mega žurkom za dvestoti rođendan!

Dve činjenice padaju u oči čim kročite u krug pogona i prvu od monumentalnih hala. Jedna je fascinantan spoj istorije i savremene tehnologije. Druga, neobičan osećaj da ste u nekakvom vremensko-terenskom lavirintu. Naime, kao i u vinima vinarije Erdevik, slojevi neprestano iskrsavaju, decenije se prepliću jedna preko druge, ideje, filozofije ali i prostori kao da se ne mogu istražiti tokom samo jednog ljudskog života. Uvek su tu neki podrumi, lagumi, dvorišta, nalik na podzemnu pećinu sa kilometrima još uvek neistraženih hodnika i dragocenih pećinskih ukrasa. Sa zidova povremeno se osmehne drug „stari“ obasjan bljeskom najsavršenijeg inoksa ili iza dragocenog drvenog vinifikatora od 5.000 litara čuvene firme Seguin Moro koji je tek „poljubio“ crvenu berbu 2016. A u nekadašnjoj degustacionoj dvorani, gde za prašnjavim stolovima iz šezdesetih sede seni samoupravljačkih vinskih stručnjaka, sa zidova pozdravljaju uramljene zlatne medalje nekad čuvenog Ljubljanskog sajma. Taj je manje-više osnovan i sertifikovan u Francuskoj samo da bi jugoslovenska vina tog doba dobila prelaznu ocenu i mogla da izlaze na inostrano tržište. Svih tih 15 miliona litara!

Dole, ispod su betonske cisterne dosta razrušene, ovde negde je stari podrum iz šezdesetih ukopan kao u brdu, a nekim se stepenicama silazi u džinovsku halu sa desetinama neobično uskih i visokih buradi od 10.000 litara. Tu je i originalni lagum iz 1826. sa bačvama još u dobrom stanju i temperaturom da se smrzneš i u sred leta.

- Mislili smo da su ga raniji vlasnici upropastili malterisanjem, ali ne. Podrum je zidan blatom i zmije su se spuštale dole pa su prosto morali da ga oblože cementnim malterom – objašnjava Ivan, a potom otkriva ideje vezane za vinski turizam.

U planu je revitalizacija stare degustacione sale, iako u tu svrhu postoji potpuno nov ekskluzivan objekat, vinska kuća. Jedan deo podruma potencijalno je odvojen kao sušara za proizvode od mangulice, a prostor je ujedno idealan za neki budući vinski sajam u Erdeviku. I bazen, tereni, jezero, hostel, hotel, sve je to nekako u planu... Ali, šta je s vinima?  Tu počinje najzanimljiviji deo priče...

Vinarija Erdevik zapravo je vinarija u okviru vinarije. Nešto nalik na minijaturni fetus kengura koji viri iz majčine torbe, ili umetničko delo, crtež vrhunskog kvaliteta u ramu od masivne  hrastovine. Naime, trenutno maksimalnih 150.000 litara vrhunske po kvalitetu proizvodnje udenuto je u potencijalno okruženje od 15 miliona „industrijskih“  litara. Dok posmatramo muljače nalik na borbena vozila iz Ratova zvezda, koje u ovoj veličini nikad nismo videli, filtere za koje niko ne može ni da pretpostavi da je to filter, te beskrajne čudovišne sudove što se protežu u dvorištu i svuda oko nas u nedogled zapremine 50, 100 i 200.000 litara, Ivan nas ubrzano uvodi u tehnološki potpuno novo okruženje.

- Ovaj stari deo možda i nećemo pokazivati ljudima. Iako je potpuno funkcionalan, grejanje, hlađenje, sutra bi mogao da proradi, ali ideja nam je da to eventualno bude neka vrsta muzeja prošlog vremena i prošle ideologije. Jer, nas zanima isključivo kvalitet, isključivo od sopstvene sirovine. Ranije su ovde pasterizovali vino, da može da opstane na bilo kojoj temperaturi, i do 2004. godine uglavnom su se bavili izvozom. Od ove vinarije je bukvalno živelo pola Fruške gore, a onda su naišle loše privatizacije, desio se krah. I prava je sreća da vinarija praktično nije bila aktivna sve dok je nije 2012. godine preuzeo novi vlasnik, a onda kreće potpuno druga priča sa berbom 2015. Sa milion litara prešlo se na nekih 120.000, kolika je praktično bila nulta berba i količina koju nemamo nameru da širimo.

I zbilja, iako poseduju oko 30 hektara vinograda u Erdeviku, svo grožđe dolazi iz Krčedina. Na 44 hektara lokaliteta Breskvik, sa stotinak metara nadmorske visine stižu šardone i sovinjon, a po trećinu parcela dele merlo, kaberne i čudesni širaz.

- Radimo na zaštiti geografskog porekla, ali imamo problem sa širazom jer nije prepoznat na Fruškoj gori, nije „preporučen“. Ideja nem je da se bavimo kvalitetnim vinima a ne stonim, kako moramo da ih zovemo iako ona to definitivno nisu. Članovi smo Udruženja vinara sa Fruške gore i imamo super saradnju sa nekoliko vinarija iz okoline, poput Deurića i još nekih.

Kompletan tim vinarije Erdevik broji svega osam ljudi. Milan Mojić je glavni vinogradar, Rastko Velemir podrumar, a vina kao glavni enolog potpisuje Tanja Đuričić, alfa i omega fruškogorskog teroara. Šardone Omnibus Lector 2015 i crvena kupaža Trianon 2015 merlo (55%), širaz (37%) i kaberne krenuli su upravo na vatreno krštenje u London, na čuveno Decanter ocenjivanje.

- Vinograd u Krčedinu verovatno je najbolji u Srbiji i možeš u njemu totalno različite stvari da dobiješ pri sazrevanju. Ne čudi da je Tikveš hteo da ga kupi. Postoji parče u vinogradu na vrhu brda koje je dalo neverovatno dobre rezultate i sovinjon je odatle potpuno drugačiji od onog iz podnožja. Inače, širaz i kaberne iz 2012. su bili top, ali berba iz 2016. godine, koju smo kontrolisali od početka i dosta rezali, još je bolja. Merlo se skroz rastopio tokom vinifikacije, a nijedno vino nismo „peglali“ taninima, čak ni kad smo dobijali takve sugestije. To što nije prirodno, to se sve posle samo raspadne... Kaberne nam inače gleda na Dunav, odakle naleti ponekad neka magla pa malo digne uzbunu tako da nam je bolja strana ova što gleda na ravnicu.

Za jesen je najavljena premijera nešto drugačijeg Trianona koji će se zvati najverovatnije Grand Trianon rezerva. Sastav isti ali u drugom razmeru, vodeći je kaberne (55%), pa širaz, pa merlo. Zanimljiva je i priča o drvetu. Dok mi lamentiramo oko sudbine nizova starih buradi od 10.000 litara, od kojih bi svako moglo biti zanimljiv apartmančić za noćenje (dok obnova bureta staje oko 6.000 evra), saznajemo da ubrzano pristižu novi barici u koje će fenomenalna berba iz 2016. godine. Najpoznatija svetska imena za hrastovinu: Radu, Seguin Moro, stići će i čuveni IKON. Ali najzanimljivija je priča oko firme Taranso:

- Taranso smo videli samo u Bordou, a ovde niko ništa nije znao da kaže o toj firmi. Stupili smo preko neta u kontakt i ispostavilo se da traže da im pošalješ vina kako bi uradili senzorsku analizu te odlučili da li su njihovi burići uopšte vredni toga da ti ih prodaju i da držiš svoja vina u tim burićima! I onda su odlučili da nam prodaju tačno 12 komada. U takvim burićima se radi ručno potapanje, što je povratak korenima i iziskuje mnogo rada, ali je ogromna razlika u rezultatu. Konkretno, u podrumu je oko 150 barika, imamo 70 odsto francuskog drveta, 20 odsto američkog i ostalo je mađarski hrast.

U bariku se sovinjon samo uobličava 3-4 meseca, da ne uhvati previše drveta, dok je Trianon uglavnom u drvetu koje nije novo. Iz početne berbe još se oko 35.000 litara vina nalazi u drvetu, ali ekipi vinarije Erdevik se nigde ne žuri. Cilj je, kažu, biti u višoj cenovnoj kategoriji u par top restorana od Vardara pa do Triglava, od velike vinarije napraviti malu i raditi taj jedan vinograd kako treba, da se dobije što manje, što boljeg vina. Trenutno se izvan Srbije prodaju u Bosni, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Sloveniji, a rezultati sa Decantera potrebni su za ozbiljnija tržišta poput Poljske, Austrije, Nemačke.

Za kraj kažu: bolje je prodavati se svuda po malo, nego samo ovde –  na trafici!

Foto: Ivana Čutura i arhiva