Šetnja kroz Chateau Wine Style
Kako sada stvari stoje, ove godine ništa neće biti prosečno. To je moj zaključak izveden na osnovu analize dosadašnjih događaja u ovoj našoj vinskoj sferi interesovanja, za protekla 3,5 meseca iliti 105 dana. Posle skromnog (u nedostatku adekvatnijeg izraza, mada mislim da ni ovaj nije najsrećniji izbor, ali prosto ne želim nikoga da vređam, posebno ne sve one koji su se svojski potrudili da stvari budu kako Bog zapoveda) i umnogome „podbačenog” Beowine Faira, osveženje nam je stiglo u vidu, sad već tradicionalnog, prolećnog druženja u organizaciji časopisa Wine Style.
Sve što nedostaje časopisu u toku godine, naći ćete ovog dana na drugom spratu hotela Zira. Ista meta, isto rastojanje, publika i izlagači. Poneko od starih nije došao, ali pojavili su se novi, sa još reprezentativnijim asortimanom, čak ponekom svetskom vinskom silom, koja je zbog naše jadne kupovne moći i nedostatka volje za proučavanjem stručne literature, ipak nedovoljno poznata širem auditorijumu.
Zabava za sve dobro raspoložene generacije
Glavno osveženje predstavljala je ekipa novosađana sa paletom bočica iz Burgundije. Štand koji je od početka do kraja ove manifestacije bio zaklonjen posetiocima koji su kao pčelice obletali i sudarali se u nameri da se dokopaju neke kapljice više ovih božanstvenih napitaka. Jer, promoteri su bili skromni, a najstrašniji eksponati sa Grand cru natpisima, ostali su samo ukrasi na ovom, vinski, izuzetno bogato ukrašenom polju. Sačuvao ih je nepokolebljivi distributer, koji nije popustio pred naletom zahteva i pritisaka, i dozvolio da se ipak neka od njih oklizne i zaglavi sa vadičepom u pampuru. Više nam sreće sledeći put, ako sreća ima ikakve veze sa ovom pričom.
Vranjanska veza: Jelena, tehnolog vinarije Aleksić iz Vranja na štandu vinarije Temet, Nebojše Aleksića rodom iz Vranja
Odatle smo otišli do stola sa Movijinim vinima. Probali redom sve ponuđeno. Ni ovde nema sredine. Sve je mnogo i neuporedivo drugačije u odnosu na prošlu godinu. Bolje, na moju, i ne samo moju sreću. Ko je bio zaintersovan imao je priliku da okusi vinsku avangardu iz regiona u sjajnom izdanju. Biodinamika jednog od 50 najboljih vinara na svetu (da, g-din Aleš Kristančič to svakako i jeste) neće ostaviti nikoga ravnodušnim. I nije bitno da li si otvorio hiljade boca ili si juče saznao da vino nije samo špricer-rizling i litarska smederevka. A i promoter je bio na nivou, jer ovo prosto ne može predstavljati neko ko je do juče prodavao žvake na trafici ili vozao kombi sa kiselom vodom po Beogradu.
Najava šardonea koji stiže u maju
Ovo traži iskustvo i poznavanje materije iz prvog lica jednine. Krenusmo dalje. Pogled po sali. Tu su Zlatko, Željko, Miša, Sava, Stojan, Dragan i još neki poznati likovi čiji repertoar znamo napamet. Daj nešto što ne znamo, ili bar ne dovoljno. Opet neka gužva u ćošku. Naravno, Makedonci i to ne bilo koji. The Makedonci, rekli bi američki agresori. Jedan poznati Chateau, čije puno ime neću izgovoriti. Godinama ih viđam na sajmovima, ali im nikada nisam posvetio ozbiljnu pažnju. Ovaj put ćemo drugačije. Veselo društvo, raspoloženo za razgovor. Prva je na redu Temjanika. Liči na župsku, samo sa malo više „fake” utiska. Tehnološki besprekorno, osvežavajući muskat. Vrlo prosto, nepretenciozno rekle bi komšije sa one strane Dunava.
Sledeći je šardone. Inox i barrique. Opet korektno, tehnološki besprekorno, ali bez emocija. Kao nemački automobili. A onda prvo iznenađenje, roze sa erotskim nazivom. Ne baš moj tip (rozea, ne naziva), ali ovog mišićavog mirišljavka bih mogao konzumirati svaki dan. U raznim kombinacijama i prilikama. Cena značajna, ali odgovara onom u čaši. Izbalansirano (koliko to roze može biti, a da ne postane dosadan), harmonično, voćno i privlačno. Vrlo zanimljivo.
I naravno pređosmo na crveno (reče saobraćajac pijancu, a ovaj mu odgovori – morao sam, nije više bilo belog :-). Ima tu svačega. Merloa, kabernea, širaza, vranca, selekcije, neselekcije,burići, barici, potpisi, teroari, skoro ceo vinski vokabular mogao bi da prepišeš sa etiketa samo kad bi imao volje i vremena. Ali kad probaš ova vina to ti prosto ne pada na pamet. Jedino što se tada vrzma po glavi jeste – al' je ovo dobro i što nije malo jeftinije. Jer cene ovih vina stvarno prevazilaze budžetske mogućnosti 99% građana ove naše napaćene zemlje, a oni koji ih sebi mogu priuštiti obično konzumiraju pivo ili neki destilat od iste ili srodne sirovine (padne ponekad i neki Dom Perignon, ali samo zato što već svi sa ulaza u klub prepozanju etiketu, na dvadeset metara od sadržine od koje im inače radi „žgaravica”). „Mogli bi ovo češće da pijemo” reče moja supruga posle prvog gutljaja Vranca kroz čiji mikronski sloj svetlo ne prolazi, a uklopljenih 17% alkohola se ne oseti. A moja gospođa ne voli Vranac. Ovim sam sve rekao.
Na kraju, hteo bih da pohvalim organizatora. Ne smeta mi kontrolisan broj posetilaca kroz pozivanje i prijavljivanje, pod cenu da ponekad i ja budem preskočen. Jednom sam rekao da im je časopis kao Playboy samo što umesto golišavih devojčica imaš slike vina, ostalo su većinom neke druge teme. Ove godine ću da obnovim pretplatu ...
