Pre izvesnog vremena sam izjavila za jedan portal koji se bavi kulturom da za živu glavu ne bih bila ni vinski ni književni kritičar. Iz podugačkog teksta, koji se najmanje bavio vinima, inventivnošću urednika upravo je to odletelo u naslov i maltene potreslo neke književne kritičare – biće da im samo još ja falim. A tek vinopiscima! Ipak bih da objasnim, bar ovu drugu, vinsku stranu. 

Otkako imamo vinograd često se osećam kao zec. Onaj zaljubljen u žirafu, iz vica. Trč u grad – društvo, mačke, kafići, pijaca, knjižare, asfalt... Trč u vinograd – raste, zeleni, rađa, vazduh, vino, ptice, druge mačke, dvorište... E, ali neću o tom gradu i vinogradu, ne danas.

„Sometimes the magic works, and sometimes it doesn't.“

Da li ste gledali kultni film „Mali veliki čovek“ Artura Pena, u kojem se Dastin Hofman priseća svog života dužeg od jednog veka, a koji ima da zahvali „slabijima“ i „primitivnijima“, Indijancima, dok je od moćne američke konjice, od „svojih“, doživeo sva zla i nečoveštva ovog sveta?

Pre mnogo godina ubila sam izvesnog akademika, svinju od coveka. U romanu, savršen zlocin, ne možeš da robijaš a tebi lakne ko da je izistinski. Citaocima se to toliko dopalo da su poceli da me obasipaju nebrojenim molbama da im nekoga ubijem.

Uvreženo je mišljenje onih koji od vina žive, a da u vinograd ili u vinariju kročili nisu, osim možda za potrebe fotografisanja, kako preko zime vinari nemaju nikakvog posla, te da je to idealno vreme za promitivne aktivnosti. Oni nas kao organizuju, a mi se kao promovišemo. Jer kao imamo vremena. Što je tek polovično tačno.

O plasmanu vina mogla bih da napišem roman, a ne blog, ma sabrana dela bih mogla da napišem, ali drama nije moja književna forma, pa onda hajde samo malo da se očešemo o temu, postrance.