Aleksandar Marinković: Od golmana do vinskog edukatora

Danas iza njega stoje Instagram profil Dnevna doza vina, edukacije kroz koje je prošlo više od 3.000 ljudi i salon Vinoljubac. Za Vino.rs govori o prvom vinu koje ga je iznenadilo, izlasku iz anonimnosti, nastanku njegovih kurseva i sortama na kojima bi Srbija trebalo da gradi prepoznatljivost.

Kada je vino ušlo u vaš život?
– Kada sam pre gotovo 17 godina počeo vezu sa sadašnjom suprugom Katarinom, još sam se profesionalno bavio fudbalom i studirao informatiku. Do tada nisam imao nikakav kontakt sa vinom. Uopšte nisam konzumirao alkohol, čak ni sokove – pio sam samo vodu. Međutim, kada sam počeo da odlazim na slave i rođendane u Katarininoj porodici, a njen otac Božidar Aleksandrović vlasnik je jedne od najpoznatijih srpskih vinarija, video sam da tamo svi piju vino. Pomislio sam: hajde da i ja probam čašu. I danas se sećam tog prvog vina – bio je to rajnski rizling Oplen iz 2010. godine, vinarije Aleksandrović.

Čime vas je privuklo?
– Bio sam iznenađen. Pomirisao sam ga i pomislio: čekaj, zar vino nije ono što je kiselkasto, čudno miriše i pije se uz žito na slavi? Ovo je bilo sasvim drugačije, prijatno i lepo. Počeo sam da se pitam kako nastaju takva vina i tu se rodilo interesovanje. U međuvremenu sam se na fakultetu prebacio sa programiranja na multimediju, dizajn i video-editing, pa sam počeo da radim grafička rešenja za vinariju Aleksandrović. Kada je moja fudbalska karijera krenula silaznom putanjom, delom zbog povreda, prihvatio sam ponudu da radim u vinariji. Bavio sam se marketingom, nabavkom i izvozom i u tom poslu ostao sve do 2023. godine.

Šta je bilo presudno za pokretanje stranice Dnevna doza vina?
– Prekretnica je bila 2016. godina, kada sam na Katarinino insistiranje zajedno sa njom upisao profesionalnu obuku za somelijera. Zbog posla sam dotad mnogo putovao i probao veliki broj vina, ali mi je nedostajala osnova. Na kursu su mi se konačno sklopile kockice. Voleo sam da pričam o vinima, pa su me prijatelji i Katarina podsticali da počnem time ozbiljnije da se bavim. Dugo sam se pitao kako će to prihvatiti ljudi iz industrije, iako sam u vinariji već držao masterklasove i radionice. A onda je Katarina jedne večeri u oktobru 2017. rekla: „Uzmi telefon i otvori stranicu.“

Ona je smislila i ime?
– Jeste. Rekla je: „Stavi Dnevna doza vina, pa ćeš promeniti ako ti se ne svidi – samo kreni!“ U to vreme bilo je mnogo raznih „dnevnih doza“, ali ime je ostalo.

Prve dve i po godine nije se tačno znalo ko stoji iza profila. Zašto?
– Pitao sam se kako će sve biti prihvaćeno u vinskim krugovima. Obećao sam, međutim, da ću se pojaviti kada stranica dostigne 10.000 pratilaca i tako je i bilo. Profil je rastao zahvaljujući korisnim tekstovima o tome kako čuvati vino, kako ga služiti i šta treba ili ne treba raditi. Do prvih nekoliko hiljada pratilaca stizali smo sporo, a zatim je rast ubrzan. Kada sam se konačno pojavio, gurnuo sam sebe pravo u vatru. Prvi video snimio sam tihim, nesigurnim glasom i delovao je prilično traljavo, ali reakcije su bile izuzetno pozitivne. Ljudi su mi pružili podršku i profil je nastavio organski da raste.

Kada ste shvatili da to može prerasti u ozbiljnu vinsku edukaciju?
– U početku nisam razmišljao o monetizaciji. Želeo sam da znanje i iskustvo koje sam stekao podelim sa ljudima i pokažem da vino nije bauk, da o njemu možemo da pričamo bez rogobatnih termina i da svako može da uživa u njemu bez straha i predrasuda. Prvi online kurs nastao je tokom pandemije. Mesecima smo pripremali materijal, koji je u prvoj verziji imao čak 300 strana. Želeći da običnom čoveku objasnim sve, otišao sam preširoko. Katarina mi je ponovo pomogla da se vratim na suštinu, a ja sam napravio platformu i uradio snimanje i montažu. Snimali smo u malom stanu u kojem smo tada živeli, sa pozajmljenom rasvetom, kamerama i mikrofonima. Nekada bismo snimili nekoliko lekcija, a nekada nijednu jer nisam bio zadovoljan. Kada se 2020. na prvi kurs prijavilo 50 ljudi, shvatio sam da publika zaista ima poverenja u mene.

Šta polaznici dobijaju tim kursom?
– Višegodišnje znanje i iskustvo sažeto u ono što je čoveku zaista potrebno: od vinograda i proizvodnje, do prepoznavanja aroma, degustacije, pravilnog držanja čaše, služenja i čuvanja vina. Kurs smo nazvali „Sve što ste želeli da znate o vinima, a niste imali koga da pitate“. Postavio sam oko 150 pitanja iz ugla početnika i na njih dao odgovore. Polaznici mogu da vide kako izgleda vinograd, šta se događa tokom proizvodnje, u kojim sudovima vino odležava i kako se sve to kasnije prepoznaje u čaši. Bavimo se bojom, mirisom i ukusom vina, ali i manama koje u njemu ne bi trebalo da se osete, kao i svim praktičnim situacijama u kojima se čovek može naći, u vinoteci, restoranu ili vinariji.

Koliko je ljudi dosad prošlo kroz vaše edukacije?
– Od 2020. godine online kurs je završilo nešto više od 1.400 ljudi, a još oko 1.700 učestvovalo je na različitim radionicama. Najčešće imaju između 25 i 45 godina i dolaze iz Srbije i regiona. Po obrazovanju i profesiji veoma su različiti.

Šta ih najviše zanima?
- Najviše ih zanima kako da prepoznaju arome, uparivanje hrane i vina i preporuke proverenih vina. Najmanje znaju o procesima proizvodnje i njihovom uticaju na ono što se nalazi u čaši. Često se vraćamo i na poznate mitove: da je starije vino uvek bolje ili da viša cena obavezno znači i viši kvalitet.

I šta im odgovorite kada traže preporuke proverenih vina?
- Moram da priznam da sam u početku odbijao da dajem preporuke jer smatram da ljudi prvo treba da naprave bazu kroz sistematski posloženu edukaciju. Govorio sam da je moj posao da ih naučim da pecaju, a ne da im prodajem ribu. Ipak, zajednica mojih đaka kroz vreme je porasla, pa sam osnovao klub kroz koji radim mesečne preporuke i zajedničke degustacije. Princip je ostao isti, sada im samo pokažem gde da pecaju.

Kakva su srpska vina danas u odnosu na ona iz regiona?
- Kvalitet srpskih vina je blizu vodeće pozicije, ali smatram da i dalje fali još više raznovrstnosti i autentičnosti. To je jasno i vinarima i enolozima, te smo svedoci sve većeg fokusa na autotone sorte, ali i specifične stilove vina koji možda manje koketiraju sa tržištem, a više pričaju priču podneblja i filozofije vinara.

Šta najviše nedostaje srpskoj vinskoj sceni?
- Na osnovu svega viđenog, nedostaje nam samo strpljenje. I možda malo više vinograda, tj. fokusa na vinograde. Kad kažem strpljenje, ne u smislu da negde žurimo, već stpljenje da vreme učini svoje. Da tržište preleži dečije bolesti i da svi stasamo i postignemo neki balans. Malo više vinograda donelo bi verovatno i više vina u cenovnom rangu od pet do 10 evra na polici, u kojem i dalje dominiraju vina iz uvoza.

Kako je vinska struka reagovala na ono što radite?
– Vinski novinari, sudije, distributeri i vinari često mi kažu da je dobro što na neki način „regrutujem“ ljude koji možda nikada ne bi zakoračili u vinski svet. Profil je postao popularan i u regionu, počeli su pozivi za podkaste, gostovanja i događaje, pa je postalo jasno da iza svega ne stoji samo zabava na Instagramu već ozbiljan rad i edukacija. Kroz događaje u Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori upoznao sam brojne svetske stručnjake, a sa nekima, poput Bet Vilard i Kerolajn Gilbi, i sarađivao. Tako sam ušao i u svet vinskih ocenjivanja.

Da li je vino lični doživljaj ili nešto što se doista može matematički izmeriti kroz broj poena?
- Uvek govorim da je izuzetno teško biti objektivan u (pr)oceni vina. Smatram da lični doživljaj uvek presudi. Nisam neko ko slepo veruje poenima i ocenama, ali svestan sam da to može biti od pomoći ljubiteljima vina. Tu mislim na one iskusnije vinoljupce, koji znaju da procene da li im preporuke određenog ocenjivača odgovaraju. Za početnike, važnije je da slušaju lični doživljaj dok ne steknu dovoljno znanja i iskustva.

Da li od ocenjivanja više ima koristi kupac ili vinar?
- Čini mi se da je najveći broj ocenjivanja postavljen tako da bude marketinški alat za prodaju vina. Teško je odrediti odnos, ali meni deluje da ocene više doprinose vinarima, nego kupcima. 

U kom pravcu želite da razvijate to što ste započeli?
– Sada sam i otac dvoje dece, pa sve što radim – profil, edukacije, salon Vinoljubac i emisiju Ovinjavanje, koja je trenutno na pauzi – moram da usmerim ka jasnijem fokusu. Najbolje se osećam u edukaciji. To najbolje radim i nikada mi ne pada teško, tako da želim dodatno da razvijem i jasno pozicioniram taj deo posla. Istovremeno prihvatam da jesam i neka vrsta influensera, pa će moja komunikacija verovatno postajati slobodnija. Već kroz DDV klub počinjem da komentarišem i preporučujem vina, posebno ona sa dobrim odnosom cene i kvaliteta.

Dajte nam obrazloženja za neke primere takvih vina?
- Većina ljubitelja vina se vrti oko istih sorti: šardone, sovinjon, kaberne, merlo... Volim da ih „provozam“ po regionu i svetu, pa akcenat stavljam na vrhunska vina do 25 ili 30 evra od belih sorti, poput alvarinja, asirtika, šenin blana, grašca, pošipa, žilavke, žižka, kao i crnih sorti kao što su ksinomavro, tempraniljo, malbek, vranc, itd. Akcenat je na tome da probaju što više različitih stilova i prošire vidike.

Na kojim vinima bi Srbija trebalo da gradi prepoznatljivost?
– Najveći potencijal vidim u prokupcu, koji ga već donekle ostvaruje, i grašcu. Te dve sorte mogu da daju moderna vrhunska vina kakva se danas traže. Tamjanika je već postala izuzetno popularna, a dopada mi se što vinari sve više eksperimentišu sa stilovima. Danas imamo penušave, oranž i tamjanike iz drveta, dok se i kod baznih vina iz inoksa jasno razlikuju profili Župe, Šumadije i Fruške gore. 

Koje domaće sorte vi najradije birate?
– Grašac i prokupac. Kod prokupca mi najviše odgovaraju elegantnije šumadijske verzije, a odmah zatim župske, zbog izrazite začinskosti. Uopšte, volim laganija crvena vina. Volim i moravu, a nedavno sam probao i vranac koji pokazuje da uz drugačiji pristup može da bude moderno, lakše vino. Sa probusom smo tek počeli, a naziru se visoki dometi. To su sorte i stilovi koje bih izdvojio iz Srbije.

Iz kojih delova Srbije najviše pijete vina i zašto?
- Zbog Vinoljubac salona moj najveći fokus su vina iz Srbije. Možda najviše pijem vina iz Šumadije i sa Fruške Gore, jer u vinima tražim svežinu i izraženije kiseline, ali ujedno su to i vina koja su najprisutnija na tržištu. Ali, bez obzira odakle dolaze, najviše volim tzv. „skrivene dragulje“, vina iz malih vinarija i etikete koje su na marginama etabliranijih proizvođača.

Koliko ste najviše platili neko vino?
- Moja misija je pronaći vrhunska vina u rasponu od 10 do 30 ili 40 evra. Ipak, za neke posebne prilike i dešavanja, izdvoji se više novca kako bi se probali neki klasici. Nije mi žao da potrošim na šampanjce, a od belih vina je to čuveni sovinjon blan Silex iz doline Loare, a od crvenih Pontet Canet iz Bordoa. Oba su u rangu od 200 do 250 evra. 

Da li postoji vinska regija izvan Srbije čija su vam vina posebno draga i zašto?
- Ako zanemarimo Šampanju, u poslednje vreme su to vina iz Grčke. Po ko zna koji puta iznova se oduševljavam „slankastim“ asirtikom i elegantnim i začinskim ksinomavrom. Čini mi se da su rto i dalje neotkriveni vinski dragulj, pogotovo kod nas. Od EX-YU zemalja bi to verovatno bila Goriška Brda sa vrlo kompleksnim vinima u svim kategorijama.    |

Foto: Ivana Čutura