Nikola Mladenović Matalj: Vizionar koji je probudio vinsku istoriju Negotina

Potvrda kvaliteta je gotovo uporedo stizala i od sudija najvećeg i najuticajnijeg svetskog vinskog takmičenja - Decantera. Tri DWWA zlata, dva srebra i sedam bronzi, kao i AWC zlato u Beču, zlato u Bergamu i nebrojena srebrna i bronzana odličja na BIWC Sofija.  

Kako je tačno tekao razvoj vinarije Matalj i kako je za nešto više od deset godina od prvog velikog odličja stala rame uz rame uz velikane srpske vinske scene, imali smo priliku da saznamo na nedavno održanom Grand Tastingu od prvog čoveka ove vinarije – Nikole Mladenovića Matalja, strastvenog gitariste, školovanog hemijskog inženjera, a možda više od svega energičnog preduzetnika, vizionara i nepopravljivog zaljubljenika u negotinski kraj i njegovu istoriju.

Dolazite iz čuvenog vinogorja, ali malo je poznato da je i u Vašoj porodici bilo tradicije u pravljenju vina?
Da, moj pradeda Ljubimir je, kao i gotovo svi u tom kraju, pravio vino za sebe, ali ga je i prodavao. Potom je došlo do kratkog prekida u bavljenju vinom, ali nas je onda jedan splet okolnosti ipak vratio tradiciji. 

Kakva su Vaša najranija sećanja na vino? 
Sećam se, pre svega, da se u kući uvek pilo lokalno vino iz okolnih sela. I sećam se da je mog oca na slavama crvenim vinom snabdevao jedan od mojih prijatelja, koji je i danas član Udruženja vinara i vinogradara Negotina. To je bio neki fenomenalni kaberne koji je dolazio iz vinograda sa dugom tradicijom. U tom nekom periodu rane adolescencije postao sam svestan da odrastam u kraju koji nosi slavu nekadašnjeg velikog vinskog kraja. 

Ali i pored te svesti, Vaše obrazovanje i porodični posao ipak nisu išli u tom pravcu?
Moj otac Radiša je u to vreme sa majkom Draganom, a i sada, vodio privatnu pekaru i mlekaru, a s obzirom na to da je on završio tehnologiju, nekako sam se i ja po završetku srednje škole opredelio za taj pravac. Verovao sam da mi zvanje hemijski inženjer daje najviše mogućnosti za posao - od naftne industrije do fabrike lekova ili hrane. 

Međutim, ipak se niste obreli u tim branšama?
Kad sam završio fakultet, 2003. godine, posla jednostavno nije bilo. Probao sam da nađem nešto u Beogradu i kako nije bilo ništa, upisao sam magistraturu, čime sam samo odložio životne obaveze. Posle me dočekala vojska i kad sam izašao, našao sam posao u nekom projektantskom birou u Beogradu. Tu sam upoznao i suprugu Mariju koja je mašinski inženjer, ali posao jednostavno nije bio perspektivan. Uz to je i zarada bila mala i ja jednog dana okrenem ćaleta i kažem: „Vidi, ovo nema smisla. Ti mi odatle dotiraš mnogo novca da bih ja tu nešto živeo i radio. Vraćamo se tu i idemo da radimo šta može da se radi“.

I kako je od te odluke došlo do bavljenja vinom?
U tom trenutku moj teča odlučuje da proda mom ćaletu celo svoje imanje u vinogradarskom selu Tamnič. I ćale dobije ideju da sadimo vinograde jer je on jedan ekstremni lokalpatriota koji je uvek verovao da vinogradarstvo i vinarstvo mogu da vrate nekadašnju slavu Negotinu. Ta njegova ideja se poklopila sa nekim subvencijama države za tu delatnost i tako 2008. godine kreće naša vinska priča.

Dakle, tu je više povukao preduzetnički nerv nego sama ljubav ka vinu kao takvom?
Moja inspiracija da se bavim time bila je praktična, ali je i te kako bila bazirana na pričama i dokazima o jednom neverovatnom vinogorju u kojem sam se rodio. Cela ta priča o vinima, o istoriji tog kraja, mene je neverovatno ispirisala, a zajedno sa ocem sam imao i dovoljno finansijskih kapaciteta da u to uđem. A kad sam ušao, bio sam siguran da će da uspe. I vrlo brzo se i pokazalo da ne grešim, da su negotinska crvena vina posebnija i karakternija, o čemu govori i dve hiljade godina stara istorija. 

A u skladu sa tom vinskom istorijom opredelili ste se najpre za crvene sorte?
Koliko god da mi nismo znali o grožđu i vinu, znali smo da vino zavisi od zemlje, a za Negotin se oduvek znalo da je dobro podneblje za crvena vina. Pritom se to imanje, koje smo kupili od teče, nalazi u, po mom mišljenju, najčuvenijem vinogorju za crvena vina u Srbiji, ako ne i šire – a to je Rajačko. U tom trenutku kada smo se odlučivali za sorte, najbolje se prodavao kaberne, a i pomenuo sam već da se kod nas na slavama pio onaj fenomenalni kaberne od prijatelja, i – šta ćeš da sadiš – kaberne, merlo. Posle toga smo kupili drugu parcelu na Dunavu, u selu Mihajlovac, koja je dosta različita i daje različita vina i na njoj smo posadili šardone i sovinjon blan. 

I kako su išli ti prvi koraci?
Pa, ja sam ušao u tu priču kao neko ko nije imao veze sa selom, sa radom na zemlji, tako da sam dobio jedan ubrzani kurs života i odnosa i sa ljudima i sa prirodom i vinovom lozom. Svakako, bili smo svesni da ne znamo dovoljno i angažovali smo ljude koji znaju, jednog konsultanta za vinogradarstvo, Vladimira Hadžića, sa kojim sarađujemo od početka i jednog enologa sa kojim smo sarađivali godinu dana, posle čega smo angažovali Mladena Dragojlovića i sa njim i dan-danas sarađujemo. Mislim, sa tehničkog aspekta vinarstvo se manje-više zna, ali problem je taj iskustveni aspekt. Vi ćete lakše da naučite krekovanje alkana u NIS-u nego što ćete da uđete u te finese oko vina, koje su zapravo najlepši deo. To je ono što čini vino privlačnim i oko čega se vrti cela industrija vina. 

I posle koliko godina počinju da stižu prva Matalj vina?
Mi smo tu bili vrlo praktični i vina smo krenuli da pravimo od kupovnog grožđa 2008. godine, a prvi rod je došao 2010, 2011.  

Kakva su bila ta prva vina i posle koliko je došlo prvo veliko vino?
Mi smo prva vina pravili jednom tada modernom tehnologijom, zasnovanoj na zapadnoj, italijanskoj, što je bila novina u odnosu na to kako se tada ovde radilo. Međutim, tim prvim vinima je možda nedostajao određeni karakter. I onda, vrlo brzo, primetimo jedan poseban kvalitet grožđa koji nam daje vinograd Kremenjača koji smo kupili od mog teče. Na tom brdu, u jednom delu parcele, kaberne je bio mnogo ukusniji, koncentrovaniji, sočniji, voćniji od drugog dela parcele. I samo smo rekli ajde da odvojimo ovo da vidimo šta ćemo da dobijemo. Nismo tad znali mnogo, ali smo mogli da osetimo da je to vino jače, potentnije. I onda smo krenuli da ga pakujemo kao premijum. Tako da je prvo veliko vino došlo posle samo tri-četiri godine, kad sam ja izneo taj Kremen Kamen iz mog mladog vinograda. Komentari su bili da toga nema u Srbiji i evo, to traje i dan-danas. Za njega smo posle dobili i dva zlata na Decanteru, među prvima kod nas.

A kada je krenula priča sa autohtonim sortama?
Kada se pogleda istorija Negotina, vidi se da, naravno, pre nije bilo kabernea i merloa, nego da su oni u belom sortimentu gajili bagrinu i smederevku, a u crvenom začinak, prokupac i skadarku, koje su se mešale. I te dve vrste vina su duša Negotina koja se čuvala hiljadama godina. A onda su došli kombinati i te sorte su pale u zapećak jer su imale boljke koje su modernije sorte brže prevazilazile. I ja sam brzo, posle početnog naleta internacionalnih sorti, došao do nekih priča sa seljacima, do priče o bagrini i shvatio sam da te sorte nema nigde. Svi o njoj pričaju, ali nje nema, ne možeš da je probaš.

I kako ste je na kraju našli?
Tražio sam je jedno pet godina, od 2008. kada smo krenuli, pa do 2013. Išao sam i u Rumuniju jer je to sorta koja pripada i Srbiji i Rumuniji, i celom dunavskom slivu i vlaškoj niziji, i ni oni je nisu imali, niti su joj pridavali neki značaj. I onda od jedne fitosanitarne inspektorke saznam za jednog dedu kod nas koji je ima. Odem i konačno vidim bagrinu. Odmah sam je nakalemio i dobio moj prvi vinograd, a da to tad nisam uradio, ja mislim da bi ta sorta i nestala jer dedinog vinograda više nema. 

Koliko ste bili zadovoljni onim što ste od nje u startu dobili?
Kad sam dobio to prvo vino, nisam bio preterano zadovoljan zato što sam uzeo grožđe iz tog dedinog vinograda, koji je bio jako umoran. A bagrina je specifična sorta koja zahteva mnogo rada u vinogradu, što deda nije primenjivao. Mi to sada primenjujemo i dobijamo jedno jako kvalitetno vino, koje je, po mom mišljenju, vino naše budućnosti iz naše prošlosti. To je vrhunsko vino naših predaka, koje će samo rasti u prodaji i mi mnogo ulažemo u ovu sortu. 

Da li su te stare sorte garant uspeha?
Ja mislim da su te stare sorte samo dodatne stvari koje pojačavaju priču. Mi, na primer, imamo i ovo novo, ali i ono staro. Recimo, Kremen Kamen ima 96 poena zlato na Decanteru, a Bukovski Cuvee 95 poena. A i jedno i drugo je negotinsko - jedno je moderni Negotin, Negotin kabernea, a jedno Negotin istorije. I ta dva vina kad probaš, to nema veze s vezom, a oba su odlična. Mnogi regioni imaju isto to - kaberneizaciju koja nije ništa loše. To su dobra, moćna spektakularna vina, ali kad imaš i svoj sanđoveze, barolo, e to su super kombinacije. 

Pomenuli ste upravo Decanter nagradu, koliko Vam takve nagrade znače?
U trenutku kad smo počinjali da radimo, tad nije bio razvijen sistem tih takmičenja. Sve je to bilo onako, baš u povoju. A znao sam da treba da promovišem svoje vino i znao sam da je ono odlično, ali ako sedi u podrumu, to nikako nije dobro. I onda sam počeo da to radim na različite načine, putem degustacija, ali i da ih šaljem na takmičenja koja su počela da privlače pažnju. Svakako nisam vina pravio za nagrade, nego da budu dobra i da uspeju, ali su im te nagrade doprinele promociji na neverovatnom nivou, i istovremeno su ih verifikovala.

Brine li Vas globalni pad prodaje vina?
Vino se uvek pilo i uvek će se piti. Mi vinari treba samo svojim radom i trudom da se prilagodimo trenutku koji postoji. Ako dovoljno dugo radiš ovaj posao, onda i ne mora svaka godina da bude uspešna, ali moraš da imaš viziju kakva to vina treba da praviš i da se prilagodiš atmosferi na tržištu. Činjenica je da nove generacije drugačije piju, i manje piju, kao i naše generacije, zbog promocije zdravlja i sl., ali vino nikada neće prestati da se pije. Mi ćemo sigurno morati da radimo više i bolje i da nalazimo neke drugačije načine komunikacije i da prilagođavamo naš proizvod, ali verujem da je budućnost svetla. I verujem da velika stvar može da se desi pojačavanjem vinskog turizma zato što sve ove navike o kojima govorimo - zdrav život, boravak u prirodi, druženje sa ljudima, prijatni razgovori, sve se to može desiti u jednom ambijentu vinskog turizma, koji je dosta kompatibilan sa aktuelnim trendovima. 

Kakvi su Vam planovi za budućnost?
Ono što je izvesno je da neću da pravim nova vina jer ih već imam deset, ali hoću da pravim sve kvalitetnija vina. I hoću da sadim nove vinograde jer mi treba grožđa. Vidim da sad svi prave penušavce, ali to da svi radimo sve meni je malo bezveze i ja to ne planiram. Ljudi trče trke koji nisu njihove i ja ne planiram da trčim trku penušavca. Doduše, sad tako mislim. Možda za godinu dana budem mislio drugačije. 

Imate li savet za nekoga ko se sad upušta u vinski posao?
Situacija sad nije nimalo jednostavna. Sada je mnogo teže napraviti posao jer je konkurencija velika. Svakako bih savetovao da dobro istraže tržište, da shvate šta se pije, kako se pije i da tu onda prepoznaju šta treba da rade shodno resursima koje imaju.

I da ste sad ponovo na početku, da li biste sve isto?
Da, samo duplo jači tempo i bolja organizacija. 

A da li deca pokazuju interesovanje da nastave taj posao? 
Imam četiri ćerke, od 17, 16, 14 i 5 godina, ali i ove koje nisu male zasad ne pokazuju afinitete. Iskreno, ne znam da li bih razumeo ako to ne bi nastavile jer je meni ovo vrhunski zanimljivo i jako mi se sviđa, ali da li će i njih to isto da radi – ne znam. Svakako, ako budu mislile da je nešto drugo bolje, treba da probaju. 

Foto: Slobodan Vidović