Željko Jungić: Zlato s Decantera za vinara amatera

Samo, pita se ovaj mladoliki penzioner, nekada stručnjak za elektroniku i komunikacije, a po sopstvenoj odluci vinogradar i vinar, koji je u ovom raju rođen 1956. godine, hoće li ostati mladih ljudi u njegovom rodnom kraju koji bi mogli nastaviti i unapređivati započeto. Iako samouk, uspeo je Željko Jungić da se za relativno kratko vreme okiti zlatnom medaljom sa Decantera za Cabernet Sauvignon Premium 2015 i čak četiri srebrne medalje za Šikar Reserva iz 2009 i Premium 2015, te Tamjaniku Premium 2019 i Balatin cuvee iz 2018. godine.

O lepoti vinograda  što se spuštaju strmo a opet nekako blago, tu ispred vinarije, pisali smo krajem jula ove godine kada je u Vinariji Jungić održan WineMeUp, vinski festival koji je okupio četrdesetak najboljih vinarija sa prostora bivše Jugoslavije. Tada smo više pažnje dali vinima gostujućih vinarija, a domaćine smo namerno „zapostavili“ jer smo imali nameru pripremiti ovu reportažu i ubuduće predstaviti njihova izuzetna vina, opširnije i sveobuhvatnije, kako ona to i zaslužuju.  

Republika Srpska nema baš neku veliku vinarsku tradiciju...
- Jednostavno nije ni postojala, najviše zbog viševjekovnog ropstva pod Turcima, a kasnije i zbog politike komunističke Jugoslavije koja je samo Hercegovinu označila kao vinogradarski kraj u Bosni i Hercegovini. Doduše  priča o vinarstvu krenula je ovdje, skromno, kad su aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske doselile u ove krajeve brojne italijanske i slovenačke porodice koje su imale tradiciju uzgoja vinove loze.  Tako smo i mi u našem u naselju Lauš u Banja Luci, gde smo živeli,  imali za komšije slovenačku porodicu Sošnja od koje smo kupovali vino za praznike i slave, gdje sam sa svega šest godina prvi put probao vino i za cijeli život zapamtio okus i mirise ovog čarobnog napitka. I ovde u Čelincu na prilazu našoj vinariji bili su vinogradi, zasađeni za vrijeme Kraljevine Jugoslavije koji su bili vlasništvo takođe jednog Slovenca koji se prezivao Trčun, a porijeklo je vodio sa slovenačkog primorja.

Znate li koje su sorte oni gajili?
- Više po predanju starijih znam da je ovde u Čelincu uzgajan i Plavac mali, koji su morali zagrtati zimi kako ne bi došlo do izmrzavanja. Sećam se tih vinograda iz daleke 1962. ili  1963. godine. Bio sam dete, bila je tu zadruga koja se brinula o vinogradima, koja je na žalost brzo prestala sa radom i vinogradi su preorani.

Koliko ste bili upoznati šta vas čeka pre nego ste krenuli u podizanje vinarije i vinograda?
- U ovu vinsku priču ušao sam bez dovoljno znanja o sortama i načinu sadnje i uzgoja, a zbog manjka tradicije nije bilo ni adekvatne stručne pomoći. To je bila čista ljubav i nisam imao ideju da ću vina komercijalno raditi, već samo za porodicu i prijatelje. Kada sam 2004. godine uredio staru kuću napravio sam i vinski podrum. Mislio sam da sam tad završio sa sa sadnjom na  dva hektara dedovine. Nisam znao ni koje sorte da posadim. Uzeli smo sadnice što su nam, iz tada novosnovanog Udruženja vinara i vinogradara Republike Srpske, donijeli i to su bili sadni kalemovi iz Srbije tj. iz Župe aleksandrovačke.

Šta ste posadili od sorti?
-  Bili su tu kaberne sovinjon, merlo i frankovka od crnih sorti, te šardone, rajnski rizling i beli pino od bijelih. Na početku smo radili kupaže, napravili Šikar sa malo više kabernea i merloa te malo manje frankovke, a u beloj kupaži većinski je šardone, a  pino i rizling podjednako u manjim procentima. To je naš Balatin.

Koliku površinu danas zahvataju vaši vinogradi?
-  Sada je tu oko sedam hektara, što je premalo za proizvodnju koju smo dostigli, a previše da se stigne obraditi uz sve veći problem sa radnom snagom.  U vrijeme kada smo počeli sa sadnjom nisam imao dovoljno vremena za aktivnije bavljenje vinogradarstvom jer sam tada bio zaposlen u M-telu kao generalni direktor i na elektrotehničkom fakultetu gde sam radio kao predavač na Katedri za telekomunikacije.  U to vreme su i prva dva hektara bila preveliki zalogaj. Sada imamo imamo oko sedam što ne zadovoljava ni 50% naših potreba za grožđem.  Ovu razliku nadoknađujemo otkupom grožđa od kooperanata iz susjedstva i iz trebinjskih vinograda. Proteklih godina kupili smo gotovo trideset hektara zemlje za buduća proširenja vinograda ali u ovoj situaciji kada mladi masovno odlaze u inostranstvo ne usuđujemo se započeti novu sadnju.

Odakle ljubav prema vinu?
- Ljubav prema vinu stekao sam uz oca, koji je bio ugostitelj i ujake koji su često dolazili kod nas, a bili su vinoljupci. Kao dete od šest ili sedam godina sa njima sam išao kod komšije, slovenca Sošnje, da kupimo vino za Božić i slave. Poneli bismo balon od pet litara a Prtar, Slovenac, bi počastio oca i ujake vinom iz svog podruma. Naravno i meni bi ponudili da probam. Bila su to obično i bolja vina od onog koje bismo odnijeli kući.  Okus i miris tog vina iz detinjstva ostao mi je za sva vremena urezan kao najbolje što bilo koje vino može dati. Prosto sam se radovao kad bi moji to vino delom popili već prvo veče i ne bi bilo dovoljno za slavu pa bi me sutra slali ponovo da namirim popijeno.

Kada ste napravili prvo vino?
- Po završetku studija 1978. godine otišao sam u Istru gde mi je već živio i radio brat. Te godine sam sa njegovim kumom počeo da pravim vina od malvazije i terana.  Od te godine pa sve do početka sadnje vlastitih vinograda pravio sam vina za kuću i prijatelje  uglavnom po  300 do 500 litara godišnje.  Polovinom 2004. godine neočekivano sam dobio priliku i vrijeme koje mi je nedostajalo da se vinskoj  ljubavi u potpunosti posvetim.

Kakvu priliku?
- Tadašnji Visoki predstavnik za BiH Pedi Ešdaun proglasio je 50 ili 60 ljudi iz republike srpske zrelih za smenu sa rukovodećih funkcija zbog zvanično „nečinjenja“, a navodno pružanja podrške Karadžiću i Mladiću. Prestao sam biti direktor M-tela, a  čak su i na fakultetu pojedinci, dodvoravajući se politici stranih tutora, pravili problem za moje angažovanje u nastavi.  Upornošću  čuvenog profesora, Đemala Kolonića, šefa katedre za telekomunikacije i ranije dekana fakulteta u Banjoj Luci ipak nisam prekinuo rad na fakultetu.

 Kako se sećate tog ukusa vina iz detinjstva?
- Jednom prilikom, mislim  da je to bila  2001. godina,  tokom leta kad se u avionu još  moglo piti vino dobio sam malu bočicu crvenog,  koje me je već prvim gutljajem podsetilo na ukus Sošnjinog vina iz mog ranog detinjstva. Pogledam etiketu, pročitam, piše bordoška kupaža: kaberne, merlo i game! Po povratku pitam Olgu, kćerku onog Slovenca od koga smo pili vino, koje to sorte imaju u vinogradu,  a ona kaže: kaberne, merlo i game. Otkrio sam ukus mog detinjstva i od tog dana u vinarstvu pokušavam da mu se približim. Nešto slično ovom vinu sam sreo na Hilandaru, prilikom jedne od poseta. No, bilo je tu još nagoveštaja da je to što sam kao dete zapamtio o vinu bilo nešto čarobno…

Kakvih?
- Srđan Zrilić, brend menadžer vinarije Jungić upoznao me prije dve godine s monahom Platonom iz Vinarije manastira Bukovo.  Kad je bio Wine park u Banja Luci, baš na praznik Uspenija presvete Bogorodice, monah Platon je sa Srđanom svratio do naše vinarije i tu smo proveli jedno , za mene ugodno i nezaboravno poslijepodne. Dugo smo razgovarali, a da li slučajno ili Božijom promisli tu se neočekivano pojavila i Olga Sošnja, o čijem sam vinu pričao Platonu i o tim okusima što su mi se urazali za sva vremena.  Pre toga je nisam vidio godinama. Na polasku je monah Platon otišao do kola, doneo bocu bez etikete i kaže: „Ovo je naše novo vino Vez,  kupaža sorti kaberne, merlot i game“.  Bez reči o vinu, ostavio je  tešku bocu, koja tad nije imala ni etiketu. Kasnije, kad sam otvorio bocu bio je to novi i još uzvišeniji susret sa vinom savršenstva, mojom prvom vinskom ljubavi.

Kako gledate na organski način uzgoja vinograda i vinarenja?
- Kao i kod hrane mislim da je sve to malo prenaduvano.  Uzdignuto na pijedestal i preskupo, pri čemu nisam siguran da je baš sve uvek 100% organski. Da bi se tako radilo mora se prvo sortiment prilagoditi, kao što je npr. vaša sorta morava od koje vino već pravi naša mlada vinarija Crveni brijeg. Ali i mi skoro da radimo organski, ne bacamo herbicide, vinograd okopavamo i održavamo ručno, đubrimo ga humusom koje gliste stvaraju od ostataka grožđa, a za zaštitu vinograda uglavnom koristimo bordošku čorbu i sumpor koji su u određenim količinama dozvoljeni i kod organskog uzgoja.

Sudeći prema vašim vinima iza vas stoji ozbiljan tim, ko je enolog?
- Da (smeh). Nažalost nemam enologa zaposlenog u vinariji niti agronoma u vinogradima. Pošto nije postojala vinska tradicija u ovoj regiji, morao sam se za uzgoj grožđa i  proizvodnju vina učiti sam i moram priznati da sam tu uložio veći trud nego za svo moje profesionalno školovanje, do doktora elektrotehničkih nauka.

Znači, vinar amater koji je osvojio zlato na Decanteru!
- Voleo bih da imam nekog ko bi  me mogao odmeniti, no teško je danas naći mladog čoveka koji bi se bavio enologijom i menadžmentom  svih procesa u preradi grožđa i vina. Nije samo školovanje dovoljno za to, potrebna je pasija, ljubav za vino. Obe kćerke su zaposlene u vinariji i nadam se da će bar jedna od njih postati enolog, bar za period dok moji unuci, a njihovi sinovi, ne stasaju za ovaj posao. 

Kako je hobi prerastao u ozbiljan posao?
- Vinarija je u početku projektovana na 40.000 litara i kasnije dograđivana. No, kad smo kretali svi su bili sumnjičavi, kako banjalučki konzumenti tako i distributeri koji su već imali svoje klijente i favorite iz Hrvatske, Srbije, Italije... Pitali su nas: „Šta ćete vi tu?“  Onda su naša vina počela da se pojavljuju na slavama, venčanjima, krštenjima... gde su ljudi ljudi mogli da se uvere u kvalitet i često nakon  velikog opijanja prođu bez glavobolja ili čak orniji ustanu za novi radni dan.

Da li ste imali uzore na vinskom putu kojim ste krenuli?
- Kada sam pre mnogo godina video sajt vinarije Aleksandrović i posetio  vinariju Andrija u Hercegovini bio sam impresioniran i poželeo sam da i ja jednoga dana napravim nešto tako. Nekako je ispalo da se i u vinskoj Azbuci i Abecedi moralo krenuti od A...

Koliko vinarija ima u Republici Srpskoj?
-  Pored vinarija u Trebinju tj. Hercegovini kojih ima dvadesetak otprilike, toliko ih ima i u ovom delu Republike Srpske, najviše u opštini Laktaši, Prnjavoru, Dubici i Derventi, a ima i uspešna vinarija Pajić iz Brčkog…

Da li ste kao najveći u vašoj regiji u situaciji da utičete na brži rast vinarstva Republike Srpske?
- Nema se dovoljno snage i vremena za rad u okviru Udruženja a njegov rad je na veoma niskom nivou, što je šteta jer bi se vinska kultura mogla brže i uspešnije širiti. U početku su ljudi znali za Chardonnay i Vranac jer su ga pili od Plantaža, zato smo i mi prva vina uradili od ovih sorti.  Poslednjih godina Tamjanika preuzima primat kod vinskih početnika. No, evo sada na Salonu ovde u vinariji videli ste mnogo mladih ljudi koji nisu došli samo da se slikaju već pokazuju interesovanje čak i za organska vina. Kažu da im je to drugačije, zanimljivo, a to je već znak da se i razumeju, da imaju stav i razvijen ukus.

Jasno je da je kupaža Šikar vaš apsolutni crveni favorit, a od belih vina?
- Nemam specijalnih favorita, možda rajnski rizling koji je izuzetan ali su količine male, svega 1.500 boca pa nismo ni etiketu pravili.  Dolazi iz prvog vinograda koji smo podigli 2005. godine, a kada smo 2017. napravili nekakvu retrospektivu, probali stara i mlada bela vina, videli smo da je ovo bez konkurencije.

Koje je vaše najprodavanije vino?
- Tamjanika bez premca. Prvu sam količinu slučajno dobio iz Makedonije. Napravim vino, vidim sviđa se ljudima i počelimo smo je proizvoditi. Danas je prodamo više nego sve ostale etikete. Njena popularnsot je bila povod da  je zasadimo kod nas 2014. godine. Daje iznenađujuće dobar kvalitet. Od nje pravimo našu Tamjaniku Premium.

Da li vas je iznenadio uspeh na Decanteru i koliko vam to znači?
- Od samog početka bilo je mnogo takmičenja i nagrada ali  2020. godinu ćemo pamtiti kao najuspešniju kada smo u Londonu na Decanteru za Kaberne iz 2015.  osvojili zlato, a za Šikar  iz iste godine srebro. Ove medalje indirektno znače za prodaju jer vam otvaraju pristupe na mesta kakvo je na primer Grand Tasting u Metropolu, gde inače ne bi smo mogli dobiti pozivnicu. Takođe pri prodaji ima razlike kad kažete da je vino osvojilo zlato na Decanteru. Jednostavno, drugim očima vas onda posmatraju. A prate to i strani distributeri, pa ako im cena zlatnog i srebrnog vina odgovara, dolaze i narudžbe.

Gde izvozite vina?
- Za sad Amerika, Brazil, Srbija i Crna Gora, gdje smo ovog proleća krenuli sa izvozom i za nas iznenađujuće velikim interesovanjem.

Kakva je situacija s vašim vinima u Srbiji?
-  Srbija je doživela izuzetan bum u razvoju vinske kulture, prvenstveno razumevanjem Vlade Srbije i značajnim podsticajima, tako da je veliki izazov da se ravnopravno nosite sa tim vinima na njihovom terenu. No, mislim da smo dorasli tome. Naš promoter za Srbiju Srđan Zrilić veruje da bi se naša Premium Tamjanika moglo prodati praktično u neograničenim količinama, a preneo mi je i iskustva sa Wine Garden manifestacije u Beogradu gde su brojni stručnjaci i ljubitelji vina naš Kaberne fran 2017 ocenili kao najbolji na Balkanu! Ipak, najveću nadu polažemo u naš kaberne, kako onaj zlatni iz 2015. godine, tako i sve one kasnije berbe koje ni malo ne zaostaju ali još nisu uspeli da nađu u Srbiji mesto koje zaslužuju.

Razmišljate li o penušavim vinima?
- Pokušaćemo  ove godine ako grožđe bude adekvatnog kvaliteta za penušce, mada prevelika suša umanjuje prilike za to. Nagovaraju me za šardone kao bazu a ja bih možda kombinaciju sa belim pinoom.

Dosta je magnum boca u podrumu...
- Buteljka je dobra kad dođe sedam ljudi, ali kad ih dođe više od deset onda im svakako treba dati vino iz magnuma da bi svako imao isti doživljaj jer je svaka boca po malo drugačija. Fer je da svi probaju isto.

Vinarija Jungić, skriveni biser i za mnoge komšije Banjalučane

Kako vidite vinariju Jungić za pet godina?
- Jako teško je ogovoriti jer su vremena ovakva kakva su. Uz to nisam još našao naslednika, a ne znam mogu li ćerke preuzeti posao koji konstantno raste. Dobrim odnosima cene i kvaliteta zadovoljavamo banjalučku regiju gde prodamo većinu proizvodnje, ali nije lagana utakmica u premijum kategoriji vina. Tu naravno ciljamo Beograd gde se piju dobra vina i može se postići adekvatna cena.

Ima li nešto što vas rastužuje?
- Što mnogo ljubitelja vina iz Banja Luke nikada nije došlo da vidi našu vinariju ni ovu lepotu od prirode. Pa čak ne znaju ni da postojimo tu u komšiluku, a tu smo gotovo dvadeset godina.   |

Foto: Slobodan Vidović