Mina Majstorović: Razbijanje predrasuda

Mina Majstorović je zaposlena na poziciji head sommeliera u beogradskom hotelu i restoranu Square Nine. Privlači pažnju već na prvi pogled neukrotivom kosom, živim prodornim očima i neobičnom
elegancijom pokreta. Rođena u Beogradu 1984. godine, završila je visoku hotelijersku školu, a u priču o vinu je upala takoreći slučajno. Naime, u Londonu, gde je je 2009. godine radila u restoranu jednog hotela, iznenada se otvorila pozicija somelijera.

- Pošto niko nije hteo ni da pokuša, pitala sam: jel mogu ja? Već sam uveliko bila u ugostiteljstvu, a uvek mi je taj segment vina ostajao nekako neistražen. Jednostavno, nisam znala o vinima mnogo, a htela sam sama da naučim. Ali, to nije nešto što možete sami da naučite. Uz to, imala sam i neke skripte čudno napisane, koje ništa nisam razumela. A bili su tu oko mene i neki ljudi koji su mi govorili da je kurs za somelijera komplikovan poput operacije srca. Sve u svemu, stekla sam potpuno pogrešan utisak o struci.

Zar niste imali neko iskustvo s vinima pre toga?
- Apsolutno ne. Uopšte nisam iz te neke vinske priče. U mojoj porodici, sećam se samo dede koji je bio veliki svetski putnik i umeo da uživa u piću, ali isključivo u konjaku, brendiju i slično. Vino nipošto nije bilo njegova opsesija.

Kako to da niko nije hteo da se prijavi za somelijera?
- Gospođa head sommelier je bila posebnog karaktera i ljudi jednostavno nisu hteli da rade s njom. Ali, rekla sam sebi: OK, ako ćeš da me naučiš da radim sa vinom, ja hoću! Bila sam ubeđena da me neće uzeti, jer sam imala potpisan radni ugovor na samo godinu dana i zašto bi sad oni ulagali u mene kad ću da odem odatle? Ali, žena me je oberučke prihvatila uz veliko „Yes”! Jedna konačno hoće da uči!

Kako su izgledali prvi koraci u upoznavanju sa svetom, vina?
- Krenuli smo mic po mic, davala mi je po neko vino da probam, pa malo čitanja skripte… To je bilo dobro, jer sam imala priliku da upoznam vina nekog regiona za veoma kratko vreme, dok je mnogima za tako nešto potrebno znatno duže. Jer, recimo, mogla sam da probam chablis u svim varijetetima i to odjednom: petit chablis, chablis, premier crus chablis, grand crus... Ljudi kad uče obično nemaju tu priliku, jer su ova vina dosta skupa. Ali, kako je to bio hotel sa pet zvezdica, gde su se vina prodavala na čašu, nije bio nikakav problem degustirati ih.

Nije vam bilo teško da učite?
- Meni ne, ali sam shvatila zašto se ljudi teško odlučuju da uče o vinima. Ima jako mnogo teorije. Ako se zaista ozbiljno posvetiš tome, uči se kao da si upisao još jedan fakultet. Kad skupim sve moje knjige na gomilu, kao da sam završila medicinu. Mere se na kilo, a ne po broju strana. A gde je sve ostalo? Sećam se kako su me cimeri zavitlavali kad krenu negde u provod: Opet učiš, opet si na internetu!? A ja sedim i bukvalno – kopam! Posle sam kod nas završila SERSA kurs, nakon čega dolazi polaganje za ASI sertifikat i… Idemo dalje, učimo još, i još, i još...

Znači, vi ste jedini somelijer u Srbiji sa ASI diplomom?
- Zasad sam samo ja, ali je to bilo prvi put da je testiranje za ASI somelijera organizovano kod nas. No, biće ih valjda još.

Koliko vam je u tome pomoglo to iskustvo iz Londona?
- Jeste u onom delu koji se odnosio na internacionalna vina. Jer, kad se kaže vina Bordoa ili Burgundije, zaista imam vrlo jasnu sliku o njima. Čak i o vinima iz Brazila, ili nekih drugih manje znanih vinskih regija. Sa druge strane, imala sam problem kad su u pitanju srpska vina. U početku su mi bila jako čudna, međutim taj kurs SERSA-e, gde se proba više od 200 etiketa za pet nedelja, a uglavnom su to domaće etikete, e tu sam se malo zbližila sa njima, razbile su se neke predrasude, pa se sve na kraju pokazalo veoma korisnim.

Kažu da su žene bolje za somelijere i vinske sudije jer imaju osetljivija čula. Može li se to potvrditi i sa rezultatima na takmičenjima?
- Takmičenja su veoma specifična. Ne odlučuje samo znanje, već tu ima upletenih hiljadu faktora: kakav vam je dan, koliko verujete u sebe, da li imate tremu... Trema je veliki faktor i borba sa njom veoma utiče na krajnji rezultat. A to da li žene imaju bolje razvijene senzore: Možda da, a možda ne!

Kako vidite Minu Majstorović u budućnosti?
- Prijavila sam se za Masters Sommelier program, idem korak po korak. Sedište je u Engleskoj, ali se kursevi organizuju širom Evrope. Ja ću ići u Austriju, u okolinu Beča.

Kad završite, bićete prvi Master Sommelier u Srbiji?
- U Srbiji nema nikog s tom titulom. Ali, da bih stigla do nje treba da prođe najmanje tri do četiri godine. Srđan Janjić, koji nas je predstavljao na Svetskom nadmetanju somelijera u Japanu, upisao je ovaj kurs pre mene i već je dostigao do „Naprednog nivoa”. Ali, Master Sommeliera ima svega oko 180 na svetu i vi možete doći do kraja i sve ispravno da uradite na završnom ispitu, ali će vas opet oboriti, pro forme.

Zašto?
- Žele da vide maksimalnu upornost i želju, passion, i obaraju vas nekoliko puta sve dok se to potpuno ne usija i ne iskristališe. Ja sam na prvom stepenu od četiri, ali idem korak po korak. Skoro sam nešto gledala šta je potrebno za Master of Wine, sve te uzorke pitanja na ispitu, i prosto me je fascinirala činjenica koliko u stvari malo znam! To je toliko opširno i veliko znanje, da čitav život nije dovoljan da se otkrije većina tajni. Ali, to me saznanje upravo vuče da idem dalje i dalje.

Šta ima u vašem životu osim vina?
- Vino mi je u fokusu. Istina, kad ne radim, sednem za kompjuter, uključim se na internet i – učim o vinima!

Foto: Ivana Čutura