Velibor Velja Pešić: Srpska istina u bariku

  • Tekst  Nenad Basarić
  • Objavljeno u Intervju
  • Bookmark and Share

velja 02

Kad je u pitanju odnos cena-kvalitet, srpska vina nisu skupa, tvrdi Velibor Velja Pešić, organizator prvog Srpskog festivala vina i rakije – Srbija 2012. Pa ipak, zašto je onda srpsko vinarstvo – kompjuter iz Avganistana!

Sa porastom interesovanja za vina u Srbiji, sve je veći broj i vinskih manifestacija. Među novima na tom terenu je i nedavno održan prvi Srpski festival vina i rakije - Srbija 2012 u Beogradu. Glavni čovek iza tog događaja bio je Velibor Velja Pešić, diplomirani ekonomista zaposlen u privrednoj komori Beograda i predsednik UO udruženja Srpsko vino.

Tokom festivala Pešić praktično nije skidao šajkaču sa glave i opanke sa nogu, a sve u svrsi „promocije srpskog vinskog bića i enološke kulturologije“, kako kaže.

- Trudim se da ono nešto pozitivno u našem nacionalnom korpusu i biću istaknem. Nošnja, šajkača, jeleče, vezena košulja, opanci sa kljunovima... To je nešto čega se ljudi stide, odnosno ne bi više voleli to da nose. A meni je zadovoljstvo i volim da sa te strane promovišem nešto pozitivno u srpskom narodu. Svetski mediji i propaganda učinili su da ta obeležja poprime nešto negativno. Boriti se protiv toga ne možemo, pošto smo bitku već izgubili. Međutim, verujem da je pravda spora ali dostižna, da istina kao svako dobro vino treba da odstoji, odleži... Tako je i naša istina u nekom bariku, bori se da hrast ne uđe u nju, već da ona uđe u hrast, a to je i suština vina.

O suštini vina se sa Veljom ne može u razgovoru nadmetati. Njemu je vino ugrađeno u DNK. Rodom je iz Istoka, sa Meotohije, gde su kao klinci obronke planine Mokre gore zvali lojze, jer se tamo sadilo lojze. Nije bilo čokota, nego je bio trs na kome je raslo grožđe, a sve je bilo ograđeno ili neograđeno, ali pod istim imenom – lojze.

- Kad sazri, išli smo u lojze da beremo grozdje. Naravno, dobijali i batine zbog toga. Čak je u zadružnom bilo i čuvara koji opale po koji metak iz M-48 u vazduh. A mi, kroz trnje i kroz granje...

Kroz modrice i ogrebotine ljubav prema vinogradima se najlakše zapati?

- Tako je. I to je genski čučalo u meni da bi se kroz druženje sa somelijeima, vinoljupcima i vinarima strast razbuktala. Poslednjih deset godina sam u vinskoj priči. Volim je, iako ponekad teško pada kad su organizacioni elementi u prvom planu. Ali, kad se to završi, čovek je zadovoljan da tu vinsku priču i kulturu, a sad i rakijsku, pokuša da podigne na viši nivo. Srpska trpeza dnevno treba da bude zastupljena sa vinom. Kad sam žedan pijem pivo, ali kad želim da uživam uz hranu i piće onda isključivo vino.

Saznali smo zanimljiv podatak da SIEPA (Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije) hoće da podrži rakijare, a vinare neće!

- Srbija, nažalost, godišnje uveze i potroši vina za 40 miliona evra. Za rakije i razne viskije nemam podatak, ali za potrošača koji nema naviku trošenja vina i ima prosečnu platu od trista evra to je veliko opterećenje. Za Srbiju i njeno malo tržište. Ako Crnu Goru isključimo iz priče, najviše se vina uveze iz Makedonije, prvenstveno iz Tikveša. Nekih dvadesetak miliona se uveze iz Evrope i sveta. To je velika opasnost za domaće vino. Mi možemo da pričamo o tome da li je ono jeftino ili skupo, međutim, kad je u pitanju odnos cena-kvalitet, srpska vina nisu skupa! Kad uzmete u obzir koliko košta kilogram grožđa, koliko prerada... Jer, ako se vino pravi od prevrelog soka grožđa, onda vina koja stižu na naše tržište upakovana u lepe boce, sa lepim etiketama i koštaju evro ili dva, ne mogu da sadrže to što što bi trebalo. To je sledeća akcija Srpskog vina, da se napravi ocenjivanje vina gde ćemo skinuti sa police sva vina, uvozna i domaća, i uraditi analizu na dodati šećer, dodati alkohol, dodate arome... Onda ćemo znati šta se na tržištu prodaje.

Ljudi se često pitaju zašto je uvozno vino sa oznakom geografskog porekla i kvaliteta jeftinije od najprosečnijih srpskih vina...

- U svakoj zemlji se proizvode dobra i manje dobra vina od prevrelog soka grožđa, ali i ona vina koja se ne proizvode samo od tog soka. Postoje načini da se na kljuk dodaju voda, šećer, da se ponovo izaziva fermentacija i da se ta masa praktično iskoristi dva ili tri puta i ta se vina onda prodaju po ceni od 10 ili 20 eurocenti u rinfuzi!

Ipak, smederevka iz Makedonije ili čak i kaberne sovinjon u rangu kvalitetnog vina dolazi po ceni od 40 do 60 evrocenti po litri. Ta su vina pod punom kontrolom, pa zašto onda njihova cena u srpskoj flaši naraste desetinu i više puta?

- Srbija je do 1957. godine imala 137.000 hektara vinograda. Danas je ta cifra, sa nekim zasadima koji se poslednjih godina događaju, ukupno tek oko 17.000 hektara, iako se u knjigama zvanično vodi na više od 50.000 hektara. Drugim rečima, mi nemamo sirovinsku osnovu za proizvodnju jeftinih vina. Nemamo količinu iz koje bi se izvukao kvalitet i zato su srpski vinari prinuđeni da uvoze grožđe ili kupuju rinfuzu koju dorađuju i prerađuju u vinarijama. Potrebe su tolike da domaće grožđe nipošto ne može da ih podmiri. Drugo, u Makedoniji postoji razlika u kvalitetu, kako grožđa, tako i rinfuznog vina. Slažem se da je 42 centa početna cena rinfuznog stonog vina, ali dobar kaberne ne može da bude ispod jednog evra. Tu moram da kažem i sledeće, makedonska vina su jeftina jer oni i dan-danas kad beru grožđe pakuju ga u džakove. Dok stigne do vinarije već je izmuljano i krenuo je proces fermentacije. Proizvesti dobro grožđe, obrati ga na visokoj temperaturi, odvući ga do vinarije, rashladiti i onda krenuti u proces proizvodnje, zahtevan je posao.

velja 01

Da li to znači da su cene vina u Srbiji primerene troškovima proizvodnje, ako već ne prosečnim mogućnostima kupaca?

- Za proizvodnju dobrog vina potrebna  je ozbiljna oprema, od pneumatskih mašina kojima upravljate u smislu kakav samotok želite da imate i na koliko atmosfera se vino cedi, do zatvorenih inertnih sistema bez vazduha koji su jako bitni za dobra bela vina. A tu su onda i uvozna barik burad, koja svako staje preko 500 evra. Pa samo to jedno bure od 225 litara diže cenu vina za dva evra po litri! Računajte, dobar kaberne po ceni od jednog evra, plus dva evra za barik, plus skupa flaša, etiketa, odležavanje, mučenje oko njega... To vino objektivno kod proizvođača ne može da bude ispod 6-7 evra. Međutim, kao daleko veći problem vidim cenu kod ugostitelja. Naopaka praksa, vlasnici restorana umesto da dobit vide u ceni hrane, kuvaju jeftino, ali zato vino zapapre! Tu gde nisu učestvovali ni u jednom delu procesa proizvodnje, prodaju proizvod, vino, dva ili tri puta skuplje od nabavne cene! Što iritira potrošače koji, opet, misle da su cene formirali vinari. Da imam čarobni štapić i da su vinari jedinstveni, rekli bi ugostiteljima: Gospodo, ovo je cena po kojoj možete da prodajete vino u vašem restoranu! Uračunajte maržu 500 dinara po flaši. I onda bi imali restorane gde ne bi morali da se prebiramo po džepovima kako bi posle jela popili i malo vina. Pomoglo bi, naravno, i kada bi vinari razmislili u kojoj se cenovnoj kategoriji nalaze i tu korigovali svoj stav, spustili se barem jednu kategoriju niže. Tada bi prodavali više vina solventnijim kupcima, a ne da imaju iluziju da su dobro prošli, a pola od toga pritom uopšte nisu naplatili.

Naši vinari nisu jedinstveni. Na izlaganjima u inostranstvu, usamljeni čežnjivo gledaju na ujedinjene štandove komšija iz regiona gde sve liči na pravi, dobro uigrani vinski vašar. Ima li nade da im se u tom smislu pomogne?

- Kad je u pitanju SIEPA, oni jednostavno promovišu sajmove u inostranstvu i to je njihov koncept. Ja sam im predložio nešto drugo, ne da pojedinačno daju pare za učešće na ogromnim sajmovima, jer je to kao kad malo posolite hranu pa se i ne oseti. Kad država ozbiljno stane iza vinara i projekata, kako je to recimo u Hrvatskoj, ona daje proizvođačima mogućnost da se besplatno pojave na takvim manifestacijama. Na žalost, ovde se treba obratiti na vreme, treba sredstva da se odobre, pa da stignu i kada se konačno pojavite na tom nekom sajmu kao pojedinac potpuno ste se utopili u more izlagača. Niko vas i ne primeti. A ako vas neko i upita odakle ste i odgovorite iz Srbije, to je isto, što je govorio bivši premijer Živković, kao da ste mu ponudili „kompjuter iz Avganistana“!

Kako onda treba nastupiti prema inostranstvu?

- Koncept koje je Srpsko vino predložilo SIEPI i koji je sad podržan bio je sledeći: pomognite manifestacije kao što je Srpski festival vina i rakije, da naši izlagači budu na jednom mestu, da ne moraju da se muče i putuju, a onda dovedemo novinare i uvoznike sa tržišta za koja smo unapred zaključili da nam odgovaraju, pri čemu to nisu Zapadne zemlje. Nije čak ni Amerika, koja se u medijima pompezno najavljuje, a reč je o svega dve-tri hiljade prodatih boca. Naša tržišta su istočnoevropska, pre svega Rusija koja je neiscrpna zahvaljujući sporazumu o slobodnoj trgovini. Mi uopšte nemamo dovoljne količine vina za njihovo tržište. Onda Kina, koja sve više troši vino. U tom konceptu SIEPA bi trebalo da plati karte tim novinarima i trgovcima, da ih lepo ugostimo, provedemo, da osete naš duh i toplinu srpskog naroda. Ovde smo doveli sudije iz Rusije, Slovačke, dvojicu s Kipra, jednog iz Makedonije. Svi su oni vlasnici vinskih časopisa i već su tokom boravka u Beogradu slali pozitivne članke o boravku u Srbiji. I oni su pravi ambasadori srpskog vina i kulture. Znate, Srpsko vino je uložilo 15.000 evra u ovu manifestaciju. Zamislite samo kad bi država podržala ovakav projekat, recimo sa pet puta manje novca nego što je potrebno da se pošalje nekoliko vinara ili rakijara na nekoliko sajmova u inostranstvu! Ostale bi devize u zemlji, troše se dinari u domaćim restoranima, budžet ima koristi... Kad se ode izvan zemlje ima samo štete, jer evaluacije tih odlazaka pokazuju poražavajući podatak da nema nijednog pozitivnog efekta od odlazaka na takve sajmove osim što se neko lepo proveo.

Država bi mogla pomoći na razne načine. Zvanična laboratorijska analiza svake etikete vinara košta bar 400 evra. Vinari iz Negotinske krajine dobili su zahvaljujući nemačkoj organizaciji GIZ kao donaciju moderan aparat za analizu, ali ostatak srpskog vinarstva čeznutljivo gleda u pravcu Subotice gde je sličan uređaj na neki način zarobljen?

- Upravo tako. Analiza košta i do hiljadu evra, što ne može niko da si priušti. Ali, kad bi država želela da razmišlja o tome odobrila bi da se oslobodi aparat koji je posedovala vinarija WOW, danas pod stečajem. Stečajni upravnik neće ni da čuje za to. A kad bi bilo sluha, dali bi ga na uslugu vinarima ili nama, a Srpsko vino bi išlo od vinarije do vinarije i vinari bi mogli da prate kvalitet vina i podižu ga. Pritom bi mogli da analiziramo uvozna vina na tržištu ili ona koja dolaze, a kad bi uvoznici znali da posedujemo taj aparat ne bi se ni usudili da uvoze sve i svašta.

Na ovom vašem prvom Srpskom sajmu vina i rakije radili ste i senzorsko i analitičko ocenjivanje vina. Da li znate zašto neke velike vinarije nisu želele da daju svoja vina na analizu?

- Mogu odmah da kažem da Vršački vinogradi i Rubin nisu dali da se njihova vina ocene. Možda je problem inflacija raznoraznih takmičenja i nagrada. Mi smo se potrudili da sastavimo internacionalni žiri od ljudi sa iskustvom, koji ocenjuju za Mundus Vini, VinItaly, Decanter... U kojoj panelnoj komisiji, ne znam. Ali kad šaljete vino na Decanter, napišete u kojoj se cenovnoj kategoriji ono nalazi. Od te kategorije zavisi koliko ćete platiti kotizaciju i ko će vas ocenjivati, prva ili pedesetpeta postavka. Mi smo se potrudili da dovedemo postavku između desete i dvadesete, što mislim da je bio dobar pomak. Ocene su bile stroge, mali je broj nagrada po standardima OIV-a, oko 30%. Od 30 srebrnih medalja svega osam zlata. To daje težinu. Nijedno veliko zlato nije osvojeno, a pojedinačne interpretacije i utisci su utisci. Sledeće godine dovešćemo žiri u novom sastavu, tako da ako posle tri nadmetanja imate vinarije koje konstatno dobijaju medalje, ne možete reći da ta vina nisu dobra. Ona se možda ne prodaju podjednako dobro, ali mi se nadamo da će srpska šajkača u trobojci, trade mark ovog sajma i Srpskog vina, jednoga dana predstavljati znak poverenja potrošača. 

Srodni članci

nazad na vrh

Online prodvnica vino.rs

Pitajte somelijera

  • Ukoliko imate pitanja u vezi izbora vina ili ostalih artikala u online prodavnici Vino.rs nudimo vam stručnu pomoć naših somelijera. Pitanja možete postaviti pozivom na telefon 064 111 8279 ili slanjem na mail adresu i naslovite sa PITAJTE SOMELIJERA! Odgovor će te dobiti u roku od jednog radnog dana.

Preporuka

Veoma je važno da dobro pročitate Uslove kupovine” i imate ih u vidu prilikom ostvarivanja svojih porudžbina. Na ovaj način se od zloupotreba štite prava svih učesnika u procesu kupoprodaje te Vas molimo da prihvatite ove mere predostrožnosti kao obostranu zaštitu u procesu.

vino-rs logo beli
  • VINO.RS doo
  • Jurija Gagarina 57/1a
  • 11070 N. Beograd
  • PIB: 107512643
  • Matični broj: 20818476
  • Žiro-račun: 340-11007337-17
  • Mail redakcija@vino.rs
  • Telefon: 064 111 8279

O nama