Mali veliki vinar

Asocijacija na male i velike vinare iz naslova teksta mi je zapravo prilično daleka. Niti su mali vinari odreda Indijanci, mislim na čast, hrabrost i poštenje, niti su veliki vinari baš generali Kasteri koji vrše „linč, silovanje, nasilje“ nad malima. Prosto, hoću da pišem o potrebi za suživotom, o tome kako smo jedni drugima neophodni.

Kada će ovi veliki da ukapiraju koliko smo im mi mali potrebni, da bi bez nas i oni uskoro prestali da postoje?Ideja je zapravo Brankova, izrečena u vožnji na povratku s jednog od vinarskih druženja na kojem obično sedimo svi, i mali i oni sto puta veći. I lepo nam je. Istine radi neki tradicionalno ne dolaze na slične zabave, što veliki što mali, ne znam pojedinačne razloge ali sumnjam na muške sujete. A možda su samo prirodno nedruželjubivi ili im je lekar zabranio da piju i sede u zadimljenom, da ne grešim dušu.

Dakle, vozimo se tako kroz mračnu šumu, Fruška gora je u pitanju, kad će Branko najednom:

– Dobro, bre, kada će ovi veliki da ukapiraju koliko smo im mi mali potrebni, da treba da nas drže k'o malo vode na dlanu? Da bi bez nas i oni uskoro prestali da postoje?

Uzme vazduh i taman da elaborira ovu intrigantnu tvrdnju, zec nam pretrči ispred auta, ili se već nešto slično i neočekivano desi, prekine mu nit u glavi i – zdravo! Do sutradan, kad sam insistirala da čujem nastavak, uz kafu i bez zečeva u okolini. I opet ništa, razne smo vinarske istine istresli na astal, ali nikako da zaokružimo teoriju. Do nečega smo ipak došli. Ono Brankovo „bez nas“ nije tek puka literatna distopija, pa jednom nam se već dogodilo, zar ne, nakon

Drugog svetskog rata. Ako je humano socijalističko društvo uspelo da nađe mehanizme da iskrči gotovo sve male vinograde, a vinogradarima konačno 1970. godine zabrani proizvodnju vina, čime je generacije i generacije osudila na Banatski rizling i Ždrepčevu krv iz državnih giganata, kakve sve tek mehanizme za zatiranje vinske kulture može imati otmi-vadi-seci liberalna ekonomija?

Zanemarimo za časak te katastrofične mehanizme u kojima ni oni srednji ne bi mogli da se osećaju bezbedno, prosto zamislite da nas malih nema. Preživelo je, recimo, tri-četiri-pet najvećih vinarija, kao i konzumenti zanavek ekonomski podeljeni na dve jako nesrazmerne katergorije. Ogromna većina koja pije „crno“, „belo“ i „roze“ iz plastike, o svetkovinama nastrada i pokoji krunski zatvarač na staklenoj litarki, i manjina naviknuta na vadičep.

A ispod čepa ostalo tek desetak najpoznatijih etiketa, perjanica srpskog vinskog buma u poslednjih petnaestak godina. Pričam o hipotetičkoj ponudi, međutim i danas, kada je ponuda neuporedivo veća, tih desetak etiketa su ono što se odista prodaje, sve ostalo je kusur koji ispiju istinski vinski posvećenici, dakle tržišno zanemariva kategorija. Zašto? Jesu li to stvarno najbolja vina Srbije ili je problem u onoj vinskoj kulturi u povoju koja nije slučano pomenuta?

Mali vinari su doneli i savremeni marketing na našu vinsku scenu, doduše u iznudici i besparici.Pretpostavljam da ovakve tekstove i čitaju uglavnom vinski posvećenici, ali stavite se za trenutak u kožu i novčanik nekog malo manjeg znalca. Možda je jednom godišnje u stanju da ženu izvede na večeru koja ne podrazumeva ćevape i pivo. I koje će vino naručiti ne bi li i sebi priredio užitak a ženi dao temu za hvalisanje u kancelariji? Pa, neko od onih deset veličanstvenih.

Koliko puta ste čuli: „Ja pijem samo ...ić!“, ovaj ili onaj, na stranu što brkaju ićove i robne im marke? Kao što ih brkaju i kafedžije, ruku na srce. To slušam stalno. A kako će nam dogodine, najkasnije za dve godine, biti duplo bolje, to podrazumeva i dvostruko veće količine upravo tih vina. Ali i logičan pad kvaliteta istih, o kome se već šuška u profesionalnim krugovima.

Ili jednostavno dosade kupcima, i o tome se šuška. Što čuju i sami veliki vinari, ili naprosto vide na svojim računima. I shvataju da su im potrebni noviteti. E, ali čik eksperimentiši na stotinama hiljada litara, industrija je to, a ne znaš da li bi publika preferirala oranž, eko, šljokice, vino iz bundeve, krastavac na nosu ili južni vetar u završnici. A podsećam, male vinare smo hipotetički eliminisali već na početku teksta, nema wine jamova, salona, degustacija, festivala... samo bilbordi, plaćene duplerice (velikih) vlasnika po malobrojnim časopisima nebitnog tiraža i beskonačni redovi onih deset vina po rafovima samoposluga!

Nigde onih koji lično poznaju svaki svoj čokot, s većinom u ljubavi, s ponekim čokotom u svađi. I svaka gajbica grožđa im ujesen prođe kroz ruke. I svako vino prave kao da im je prvo, brižno i posvećeno, pamte mirise svake svoje berbe, rođendane svojih etiketa. Čiji sudovi, kace, burići imaju nadimke, a ne gravirane oznake. Koji provode noći nad knjigama i na internetu učeći i maštajući šta će dogodine da probaju, ovaj kvasac ili ono drvo. Pa to i učine. Umesto da nastavim s patetikom, opet ću citirati poglavicu iz filma „Mali veliki čovek“: „Sometimes the magic works, and sometimes it doesn't.“

Ukratko, postojeće male vinarije prave brojna različita vina, ne obavezno bolja od svih industrijskih perjanica, ne samo na radost one najmalobrojnije grupe potrošača, istinskih vinskih zaljubljenika, već i kao putokaz velikima šta im je činiti. Rezultat su stotine novih hektara zasada nekih sorti koje dosad nisu gajene u Srbiji, ili budućih organskih vinograda, ili linija za proizvodnju penušavih vina, ili za čim je već publika pokazala interes na vinima malenih.

Budimo pošteni, niko od trideset ari starog vinograda nasleđenog od dede nije izrastao u industrijskog giganta svojim radom i genijalnošću, bar ne u oblasti vinarstva.Mali vinari su doneli i savremeni marketing na našu vinsku scenu, doduše u iznudici i besparici za one bilborde i duplerice. I u tom segmentu su veliki vinari krenuli već utabanim stazama malih, neki kao dobri đaci, neki se bogme ne snalaze najbolje, ali se trude.

Primećeni su i pokušaji velikih da oponašaju prisniji kontakt s publikom, jer mi smo s našim mušterijama postali maltene rod, što ipak neće uspeti, ipak je teško biti rod sa stotinama hiljada kupaca. Mada je i tu načinjen mali pomak, sve češće se na štandovima velikih vinarija po sajmovima umesto sipačica vina na štiklama nalaze ljudi koji znaju nešto o vinu koje predstavljaju i spremni su o tome da razgovaraju. Sve je to širenje vinske kulture, boljitak za sve, vinopije i vinare, velike i male.

Pri tom nismo konkurencija, pokazuju brojevi. Čak ni potencijalna. Jer, budimo pošteni, niko od trideset ari starog vinograda nasleđenog od dede nije izrastao u industrijskog giganta svojim radom i genijalnošću, bar ne u oblasti vinarstva. To su bajke za portfolio, u velike vinarije uloženi su neki drugi veliki novci i poslovni talenti koje mali entuzijasta ne poseduje.

Konačno, Branko je u pravu. Velike vinarije bi trebalo da čuvaju kao malo vode na dlanu svoje „elitne jedinice“, „izvidnicu“. Najlakše strada, a njima glavu čuva. Mali veliki čovek iz filma živeo je sto dvadeset godina. Mali veliki vinar... ko preživi pričaće.