Ivan Enjingi: Venje 2006 je moje najbolje vino ikada!

Ivan Enjingi dolazi iz Hrnjevca, nadomak Kutjeva, carstva graševine, u kojoj neumorno stvara već šezdeset godina. Iako mu je, po sopstvenim rečima, graševina najmilija, u njegovim se podrumima nalazi još „300 čuda“ za koje se u prvi mah ne bi pomislilo da im je mesto u Slavoniji!

Šta definiše teroar sa kojeg dolaze vaša vina?
- Svi moji vinogradi, a do sada ih je preko 60 ha, nalaze se na nadmorskim visinama iznad 300 metara. To su južni obronci planine Krndije, istočno od Papuka. Ispod tankog sloja humusa nalazi se stena vulkanskog porekla. Počesto je konfiguracija terena na kome sam planirao da posadim novi vinograd bila toliko nepovoljna, da smo teškim građevinskim mašinama prvo skidali humus, lomili stene, poravnjavali i vraćali humus. Ima i nekih delova sa peskovitom glinom. Što sve vinima koja pravim daje finu mineralnost i kompleksnost.

Koliko su stari vaši vinogradi?
- Počeo sam 1957. godine, na dedovom imanju gde je bilo oko 2000 panjeva (čokota). Imao sam tada svega 17 godina. I od onda sadim, i sadiću. U proseku, vinogradi iz kojih dobijam grožđe za moja vina danas stari su petnaestak godina.

Desetine mojih patenata koriste se u vinogradima širom Evrope. Kod novijih vinograda ste se odlučili za veoma gustu sadnju, oko 8.500 čokota po hektaru?
- Tako je. Čokoti su posađeni na rastojanju od 0,7 metara sa međurednim rastojanjem od 1,7 metara. Rod je orezivanjem redukovan na manje od kilograma po čokotu, tako da računam sa oko pet tona po hektaru vrhunskog kvaliteta, sitnih bobica, visokih šećera i izraženih aroma. Često radimo i probirne berbe, a posebno volimo kasne.

Ali kako to obrađujete? Metar i sedamdeset...
- Imam najsavremeniju mehanizaciju. Redovi su nešto niži, ispod dva metra, prva žica je na 50 cm. Veliki traktor objaše čitav red... Razne priključne mašine sam sam napravio. Ponekad nemate para, ili jednostavno ne može da se nađe tačno ono što vam je potrebno. Desetine mojih patenata koriste se u vinogradima širom Evrope.

A ispočetka?
- Dugo mi je bilo potrebno da napunim prvu buteljku, negde 15 godina. Dotle sam, kao i ostali Slavonci, prodavao grožđe kombinatima, zaslužnim za lošu reputaciju koju su doneli graševini, i u Hrvatskoj, i kod vas u Srbiji. Kvalitet mojih vina je odmah prepoznat i prvi sam ušao kao vino kuće u čuveni zagrebački hotel „Esplanade“. Ali se nisam dugo zadržao. Priča se da je naredba da me se izbaci odatle stigla pravo iz Centralnog Komiteta! Gde će jedan privatnik sa svojim vinom u „Esplanadu“ pored tolikih naših socijalističkih giganata!? Kakogod, ubrzo su me i vratili, opet priča, na intervenciju gostiju iz diplomatskog kora.

Do svetske slave potrajalo je sledećih tridesetak godina?
- Da, da... i puno rada i napretka. Ništa ne dolaži preko noći. A zapravo je pomogla slučajnost da me je Ivo Ivaniš, tada savetnik Dubrovačkih podruma, nagovorio 2004. godine da pošaljem svoja vina na Decanterovo takmičenje. Poslušao sam ga, mada nisam očekivao ništa, ponajmanje da za sva tri vina koja sam poslao ponesem ukupno pet Decanterovih nagrada!

Gde će jedan privatnik sa svojim vinom u „Esplanadu“ pored tolikih naših socijalističkih giganata!? Od kojih je svakako najznačajnija titula najboljeg belog vina na svetu za Venje 1998 u kategoriji ispod 10 brtitanskih funti...
- Da... i to za vino koje je praktično nastalo slučajno! Posadio sam 1997. godine nove vinograde, naravano još graševine, zatim sovinjon beli i alzašku „trojku“ – traminac, pino sivi i rajnski rizling. Već u drugoj godini imao sam mali rod, možda pet tona ukupno. Nedovoljno za pet etiketa, pa sam iz čiste znatiželje učinio ono što su naši stari nekada radili – sve sam pomešao. I nije mi se dopalo. Vino je, međutim, odležavanjem, prvo 18 meseci u slavonskom hrastu, u bačvama od 500 litara, pa zatim u boci, postajalo sve bolje i bolje. Šest godina kasnije, postalo je prvak sveta!

Te bačve su takođe vaš zaštitini znak. Zašto 500 l? I zašto slavonski hrast?
- Volim velike bačve jer ne želim da vino nakupi previše drveta, probao sam i sa manjim bačvama i nije to ono što želim. A slavonski hrast... Pa, ako ga kupuju Francuzi i prave svoje barike, valjda znaju šta je dobro! Nekad sam svoje bačve radio sam. Sada ih radim zimi, sa radnicima, kada je manje posla u vinogradu. Svako moje vino provede do dve godine u slavonskoj hrastovini i to je deo teroara kojim se ovde bavimo.

Kakva je kupaža belo Venje? Koji su odnosi?
- Svake godine je druga. Godine su drugačije, nešto preovlada, jednom iskoči traminac, drugi put sovinjon, a treba napraviti harmoničnu mešavinu...

Prvak sveta, Venje 1998 nikada nije otišao u slobodnu prodaju. Isto ste tvrdili i za Venje 2006, a mi smo ga danas obilato probali. Bez imalo podilaženja, to je čudesno vino. Dvanaest godina staro!
- I održao sam reč. Venje 1998 ispio sam sa prijateljima i gostima moje vinarije, mada se i dan danji nađe pokoja boca, probali ste i njega, uostalom. A 2006. je bila izuzetna godina kakva se nije ponovila i slobodno mogu da kažem da je Venje 2006 u mnogome nadmašilo prvaka sveta. To je najbolje vino koje sam ikada napravio! Neke količine su flaširane, ima ga još oko 25.000 litara u tanku, pustio sam ga u prodaju ovog septembra. Mada, potrudiću se da i njega uglavnom popijem s dragim ljudima koji znaju šta je dobro vino.

Venje 1998 ispio sam sa prijateljima i gostima moje vinarije, mada se i dan danji nađe pokoja boca.U priči o vašim vinima najviše fascinira činjenica da nikada nisu videla ni trunku enološkog materijala. Ni selekcionisane kvasce, enzime, pojačavače aroma, stabilizatore... Konačno, ni sumpor, čak ni kod flaširanja. Na stranu indiviudalni ukusi vinoljubaca, ali niko ne može poreći da su vaša vina i posle deset, dvadeset godina potpuno zdrava. Kako vam to uspeva?
- Za zdravo vino neophodna je besprekorna čistoća u vinariji, gotovo sterilna sredina. Tome sam posvetio posebnu pažnju. Radnici u vinariji tokom manipulisanja vinom praktično ne dolaze u fizički dodir sa njim. Imam svu najsavremeniju opremu za tretman vina, a mnogo toga sam i sam konstruisao. Treba da vidite liniju za punjenje, gravitaciono... I onda može ostati zdravo beskonačno. Zdravo vino, sterilna boca i dobar plutani čep koji će mu omogućiti da radi i razvija se. Zatvarači sa navojem, vosak, sve to ubije vino u boci!

Ne filtrirate vino?
- Naravno da ne.

A čime ga bistrite?
- Imam tankove napolju. Ostavljam mlado vino napolju, na zimi, izbistri se samo. Evo, kristalno je bistro posle dvanaest godina. Nema tu velike filozofije – organski gajeno grožđe, velika pažnja u vinariji i to je sve.

Legenda hrvatskog vinarstva u Beogradu, Ivo Enjingi u društvo naše saradnice Mirjane Đurđević

Na stranu svi propisi i standardi, čini mi se da ih svaki proizvođač organskih vina malo drugačije tumači. Šta je za vas organsko grožđe?
- Ono koje nisam oprskao ničim sem „bordoškom čorbom“ poslednje 34 godine. I tu „bordošku čorbu“ sam pravim.  Grožđe voli sumpor, praškasti, uživa u njemu. Znate li da sam sâm napravio svoj prvi atomizer? Isprskam vinograd tri-četiri puta u sezoni i to je sve. Prihranjujem ga, ako je neophodno, i na mestima na kojima ima potrebe, stajskim gnojivom koje proizvodi mojih 250 goveda, crvenih angusa, koja slobodno pasu na 50 hektara pašnjaka.

I to je dovoljno?
- Najčešće da. Istina, to onda traži veoma intenzivnu borbu sa korovom, ali tu je mehanizacija i tu imam nekoliko patenata. Umemo nakon berbe da pustimo i goveda u vinograd, da proberu i popasu ono što im se dopada. Na ruku nam ide i položaj vinograda, visoko smo, viši od ostalih vinograda, gore stalno ima vetra. Opet, naiđu neke godine, vlaga, sunce, navali plamenjača, tad nema pomoći.

Zatvarači sa navojem, vosak, sve to ubije vino u boci! Ne dolazite tada u iskušenje da ipak odete do poljoprivredne apoteke?
- Ne. Tada jednostavno ne beremo. Recimo, 2014. godine uopšte nemam u vinariji, ne postoji. Nismo brali, takva je bila godina. Znate, morate imati u vinariji zalihe da prebrodite dve-tri  takve godine, može i to jednom da se dogodi. Ja imam u podrumu zaliha vina za pet godina, možda i šest.

Pustite plamenjaču, hajdemo na vedrije teme. Mnogo je pesama napisano i komponovano o vinu. Ali ne znam nijednog vinara kome je posvećena čitava simfonija. Vama u čast, poznati hrvatski kompozitor Davor Bobić komponovao je „Simfoniju Enjingi“. Pokušala sam da je čujem, bez uspeha, ali biće valjda još izvođenja ili neki snimak. Privatno, i vinarski, posebno me zanima drugi stav „Vinski valcer – graševina“, za koji govore da će postati hit u klasičnoj musici. Koji je stav vama najdraži?
– Najdraži mi je Davor, mi smo dugogodišnji prijatelji. Ponosan sam i dirnut njegovim delom. Tu sviraju i tambure, bogme i ja pokatkad zasviram tamburu, ali i čaše, bačve, boce...

Ipak, odaberite jedan?
– Dobro, četvrti, zove se „Finale Venje“ (osmehuje se i nazdravlja čašom čarobnog Venje 2006).

Još samo nešto. Često pominjete da ste naučili da pravite vino od babe. Poznati srpski vinar, Gvozden Radenković, takođe kaže da je najbolja svoja vina napravio sa babom. Sa druge strane, danas u brojnim srpskim vinarijama, posebno u Fruškogorskom vinogorju, vina prave izvrsne mlade enološkinje i osvajaju značajna svetska priznanja. A i one će jednom postati babe. Šalu na stranu, da li su po vama bolji vinari žene ili muškarci?
(Gospodin Enjengi se smeška, dvoumi se i premišlja, konačno pronalazi diplomatsko rešenje):
- Više volim da radim sa ženama u vinariji nego sa muškarcima. Urednije su, temeljnije, odgovornije, više se uzdam u njih. Pri tom je sve u vinariji automatizovano, ne treba tu teškog fizičkog rada. Žene mi rade i kupaže za belo i crvno Venje. Kažem im da urade deset kupaža i obeleže boce i odem da spavam. Ujutro me dočekaju boce obeležene samo brojevima od jedan do deset. Onda probam, redom, od prve do poslednje, pa unazad, i odaberem. Tek tada od njih dobijem precizno zabeleženo koliko je čega u kupaži. I to je  onda Venje za tu godinu. Ali ja odaberem.

Foto: Ivana Čutura